Kad sam srela tebe (Eva & Kolja)

25. Poglavlje

Otvorila sam vrata rerne i izvukla tepsiju u kojoj se nalazila musaka. Isključila sam rernu ostavljajući jelo da se još malo doprži kako bi bilo lepše. Zatvaranje vrata kuhinje me je uznemirilo jer sam znala da sledi okršaj. Pogledala sam ga i izvila obrve na gore.
"Zašto si zatvorio vrata?" Upitah ga sa sve rukama na bokovima, tiho se zasmejao i prišao mi. Očekivala sam neku novu glupost iz njegovih usta, umesto toga dobila sam zagrljaj. Začuđeno sam mu uzvratila.
"Jesi dobro Kolja?"
"Biću, samo sam želeo da te zagrlim. Tako mi došlo."
"Nisam glupa, vidim da nešto nije u redu."
"Sve je kako treba. Samo želim da te grlim." Prošaputao mi je i jače me stegao, naslonila sam glavu na njegovo rame i slušala otkucaje njegovog srca.
"Kolja kaži šta te muči."
"Želim da mi oprostiš. Naša svađa me muči, neću da budem posvađan sa tobom celog života."
"Ima još nešto, kaži mi."
"Jesi mi oprostila Eva?" Odvojim se od njega naslanjajući se na radni deo iza sebe.
"Oprostila sam ti, da nisam ne bih ti dozvolila da me zagrliš."
"Znači sada smo opet okej?"
"Jesmo, ali pazi šta radiš od sada. Drugi put ne opraštam."
"Drugog puta neće biti."
"Sada kad smo to rešili, opleti, šta te muči."
"Nebitno, samo sam hteo da pričam sa tobom. Sada moram da idem."
"Gde ćeš?"
"Zaboravio sam da me je mama zvala prekjuče i rekla da odem na ručak kod njih danas. Uživaj sa svojima, vidimo se."
"Vidimo se." Bez da me pogleda izađe iz kuhinje, ubrzo čujem vrata stana pa konačno i ja izađem u hodnik. Otišao je, šta se to desilo odjednom?
Kolja POV
Na samoj kapiji kuće susretnem se sa Lazarom, krenuli smo jedan prema drugom.
"Najebo si Kolja. Tata je užasno besan a o mami i da ne govorim."
"Znam. Ti gde ćeš?"
"Izašao sam samo da pobegnem napolje. Histerišu, od kad su videli snimak."
"Sranje." Kažem za sebe i uputim se prema vratima. U dnevnoj sobi zatekao sam ih oboje kako sede, kad su me ugledali oboje su ustali i stali ispred mene.
"Dobar dan, kako ste?"
"Kako smo? To nas pitaš, to te zanima? Kolja jesi li ti normalan?" Ćutao sam oborene glave, saznali su da sam u svađi sa Evom. Sada moram da im kažem istinu.
"Pogledaj u mene. Šta si rekao devojci? Kako sam te vaspitavala, da budeš džentlmen ili seljak?!"
"Lina smiri se. Kolja objašnjenje, odmah."
"Kakvo objašnjenje hoćete? O detaljima neću da pričam."
"Šta si rekao Evi? Šta si joj rekao?"
"Šta sam joj rekao? Čula si i sama šta sam rekao, samom sebi se gadim kad se setim toga."
"Kolja zašto? Jel ona zaslužila to?" Malo nežnijim glasom mi se obratio otac, odmahnuo sam glavom zamišljeno.
"Nije, ona je divna. Rekla mi je nešto što nikome pre nije a ja sam to iskoristio protiv nje. Nisam znao kako da vam kažem istinu."
"Jesi joj se izvinio uopšte?"
"Naravno. Sve do danas nije htela da me pogleda, mislim pričala je sa mnom ali samo kad hoće da me iznervira. Nisam hteo da je uvredim, nisam ni mislio to što sam rekao."
"Pa zašto si rekao onda? To nas zanima Kolja."
"Pa ako ti kažem samo ćeš više zapeniti. Bolje da ne znaš." Odgovorim joj i dobijem šamar.
"Jel se ti zezaš sa mnom? Slušaj me dobro, ili ćeš biti čovek na svom mestu, ili ćeš se vratiti da živiš ovamo. Drugačije se pameti nećeš dozvati. Slobodan si sada, odlazi." Pokaže mi na vrata, nešto se slomilo u meni. Rođena majka me tera iz kuće? Belo sam gledao u nju i otišao napolje gde se Lazar igrao sa Danijelom. Čim me je video potrčao mi je u zagrljaj.
"Kolja jesi doveo Evu?"
"Hej mali, pa ti samo o Evi pričaš. Ne pitaš kako sam, kad ću te voditi u park, nešto tako. Samo te Eva interesuje aa?"
"Pa brate, i tebi samo ona interesuje."
"Ti konju matori da ćutiš." Prasnem u smeh zajedno sa Lazarom i pustim Danijela koji odmah otrči da se igra.
"Šta su ti rekli?"
"Isterala me je iz kuće. Naravno, nije očekivala ovakvu neku glupost od mene. Jebiga."
"Ajde razumem, nećeš roditeljima da kažeš oko čega ste se raspravljali kad je došlo do svađe. Ali kaži meni, ja sam ti brat."
"Iznervirala me je, uporno me odbija od sebe. To me nervira, nervira me što mi pruža otpor."
"Tvrd orah, dakle. Napokon da se nađe neka koja će tebi odoleti."
"Izvini ko je rekao da može da mi odoli? Baš zato što ne može i radi sve što radi."
"Au brate narcis si. Smiri doživljaj jebaču." Nasmejem se još jednom i zagrlim ga.
"Idem ja pre nego što mama izađe iz kuće sa automatskom puškom da me tera. Vidimo se."
"Hajde brate." Poljubim ga u obraz, a nakon što se pozdravim i sa Danijelom izađem iz dvorišta.
Kako mi je telefon bio u autu nisam odgovarao na pozive i poruke, zabrinuo sam se kad sam ugledao gomilu Evinih propuštenih poziva. Odmah sam je okrenuo.
"Halo?"
"Hej lepotice, gde gori kad si me ovoliko puta zvala?"
"Bila sam zabrinuta da ti se nešto nije desilo. Izvini, verovatno si na kraju morao da ustaneš od stola kako bi se javio."
"Zbog tebe bih i iz groba ustao."
"Jao Kolja, opet ti sa tim forama."
"Nije fora ako iskreno mislim to. Nego kaži mi kad ćeš moći da mi pomogneš sa učenjem?"
"Kad god, rado ću."
"Svesna si da mi ne treba pomoć? Samo želim da si mi blizu." Smeh sa druge strane žice i na moje lice izvuče osmeh.
"Pa pošto si već tako iskren, da ne dolazim onda?"
"Moraš da dođeš, bićeš mi inspiracija."
"Oo ja sam mislila da te inspirišem samo kad su neke druge stvari u pitanju."
"Dobro sad, nećemo u detalje."
"Kad završiš sa ručkom dođi kod nas."
"Završio sam tamo. Doći ću samo ako si me se uželela."
"Kad si pre završio?"
"Pričaćemo kad dođem. Nego kaži ko me se tako uželeo?"
"Ne brini nisam ja, Aleksija je."
"Pa naravno, ti si ledena kraljica." Rekao sam kroz osmeh i pretpostavio da prevrće očima.
"Nisam ja ledena, samo tražim pravog da vlada tim kraljevstvom sa mnom."
"I jesi na putu da ga nađeš?"
"Mislim da sam na dobrom putu."
"Jel to misliš na Uroša?"
"Ma ne, na drugog idiota mislim. Ne mogu bez njega iako me nervira."
"Srećan neki idiot."
"Hajde idiote, dolazi ovamo."
"Stižem ubrzo." Nešto me je nateralo da se nasmejem, rekla je da ne može bez mene, šta je to značilo?......