Kad sam srela tebe (Eva & Kolja)

4. Poglavlje

Kolja je sada bio obučen, mislim i dalje bez majice ali u trenerci. Pio je kafu i gledao kroz prozor, kada je čuo korake okrenuo se i osmehnuo, pokazujući mi dva reda prelepih zuba.
"Jesi uspela da ih probudiš?"
"Uspela sam, sada će doći. Hajde za sto." Taman kada smo seli i oni su došli, poželeli su Kolji dobro jutro i seli da jedu. Fakultet počinje u oktobru, imam vremena da upoznam grad i da još jednom vidim gde se faks nalazi. Bila sam samo kada sam predavala papire i to je bilo to, zbog tate odmah smo krenuli za selo.
Muk je i dalje vladao stanom, očigledno im ujutru prija tišina. Ne želim da im kvarim to, završila sam sa jelom i ustala od stola kada je telefon počeo da mi zvoni, mama je zvala. Nasmejano sam se javila.
"Dobro jutro mamice."

"Dobro jutro, kako si spavala?"
"Odlično, bez brige. Jel ustala pahuljica? Već sam je se zaželela."
"Jedva sam je uspavala, do dva jutros je plakala za tobom."
"Duša moja, tako mi je žao što sam je ostavila. Biće ovo dug i bolan period i za nju i za vas i za mene."
"Ne razmišljaj o tome mila. Mi smo ovde svi dobro, tata je jutros otišao da pomogne komšiji Milanu sa istovaranjem kukuruza. Dobiće nešto malo novca, odmah ćemo ti poslati."
"Ne mama! To čuvajte, ja imam ne brini. Čuvaj tatu i Aksi, i zovi me kada se pahuljica probudi. Želim da je čujem."
"Ah Eva, sa tobom ne mogu na kraj da izađem. Zvaćemo te, reci mi kako ti je u stanu? Jel imaš cimere?"
"Imam dvoje, Majda i Tomislav. Baš su dragi, moram da idem sada. Volim te, izljubi Aleksiju."
"Volim i ja tebe, čujemo se mamino."
"Ćao mamice."
Prekinem poziv kada sam ušla u kuhinju, njih troje su raspremili sto a ja sam uzela da operem sudove. U glavi mi je bila Aleksija, tako mi nedostaje i ja bih za njom plakala.
"Cimi dobro si?" Okrenem se prema njemu i klimnem glavom.
"Jesam, pričala sam sa majkom. Aleksija nije spavala do jutros, navikla je da spavamo zajedno, plakala je."
"

Duša mala... Ne mogu ni da zamislim koliko vam je obema teško." Oprala sam i poslednji tanjir i obrisala ruke.
"Znaš kako, na sve se čovek navikne. Jedan od razloga što želim da završim fakultet je da bi i njih mogla da dovedem ovamo. Želim da tata ozdravi, u Nišu ne mogu da mu pomognu, valjda će moći ovde. Zbog Aleksije i njene budućnosti sam i došla ovamo, ja nisam imala detinjstvo kakvo ste možda ti, Majda i Kolja imali ali ona će imati."
"Tu se razumemo. Divno je što toliko želiš da pomogneš svojima."
"Bez obzira na neimaštinu i na to što Mihajlo nije moj otac, i svoje živce i svoje zdravlje uložio je u mene. Najmanje što mogu da učinim za njega je da im svima pomognem tako što ću ih izvući iz sela."
"Razumem. Pomoći ćemo svi koliko možemo, dođi ovamo." Raširio je ruke i povukao me u zagrljaj, da sam tražila ne bih našla bolje ljude ovde.
...
Nevoljno ulazim u Koljin auto i vezujem pojas, odlučili su da će me danas odvesti na Kalemegdan i u zoološki vrt. Kažu najbolje je tako da počnemo obilazak grada. Nisam nešto bila raspoložena za cunjanje drugi dan ovde ali oni pokazuju volju, moram i ja. Mrtvi umorni od šetanja upravo se vraćamo u zgradu, Kolja ide kući čim mene ostavi.
"I, kako ti se čini Beograd?"
"Baš veliki grad, veliki al lep." Odgovorim mu i zatvorim oči jer je ovo bio lud dan, ne mogu da kažem da mi nije bilo lepo kada jeste. Oni su svi toliko zanimljivi i zabavni, kažem lupom da sam ih tražila ne bi ih pronašla. Posle nekog vremena parkirao se, otvorila sam oči i videla da smo ispred zgrade. Tomislav i Majda, su otišli da se nađu sa nekim drugarima ali doći će večeras.
"Hvala što me nisi ostavio da se mučim po autobusima."
"Zar bih dopustio to?"
"Svejedno hvala ti. Vidimo se."
"Vidimo se." Krenem da izađem ali u momentu se okrenem i ostavim poljubac na njegov obraz, nasmejao se i poljubio i on mene.
"E sada ćao."
"Ćao Eva." Brzo sam pobegla u zgradu zbog kiše koja se samo odjednom spustila, uđem u stan i odem pravo u kupatilo da se istuširam. Kada sam završila pozvala sam mamu, umesto nje javio se tata.
"Halo?"
"Ćao tata, kako si?"
"Evice? Ja sam super, kako si ti? Gde si ti ceo dan, mama te je zvala ali ne javljaš se."
"Bila sam sa cimerima u obilasku grada. Nisam čula telefon, evo sada me je drug dovezao i otišao kući."
"Oo gde ste išli?"
"Vodili su me na Kalemegdan. Baš je lep grad, Jedva čekam da i vi dođete. Majda je već rekla da će ceo dan gnjaviti Aleksiju."
"I mi jedva čekamo da vidimo tebe. Kuća nam je pusta otkako si otišla."
"Rasplakaćeš me tata. Nego reci gde je pahuljica? Hoću i nju da čujem."
"Evo igra se, Aksi dođi da čuješ sa kime pričam." Dovikne joj, ubrzo čujem njen nežan glas.
"Seko jesi ti?"
"Ja sam ljubavi, jutros si spavala kad sam pričala sa mamom. Nemoj više da sam čula da plačeš, seka je otišla kako bi i tebe jednom mogla da dovede ovde."
"Mama kaže da je Beograd jako lep, jel stvarno tako? Lepši i od našeg sela?"
"Dušo nigde nije kao tamo gde si odrastao. Beograd jeste lep ali Trupale su meni i dalje najlepše mesto na svetu."
"I meni su najlepše, došao je bata Andrija da se igramo. Dovela ga je teta Nikolina, idem da se igram. Hoćeš da pričaš sa tatom?"
"Ne pahuljice, uživajte. Ja moram da spremam večeru sada."
"Dobro Eva, volim te. Ćao."
"Ćao malena."
Nisam stigla da joj kažem ćao a već je spustila slušalicu, pa dobro. Bata Andrija je ipak bata Andrija. Kako nisam imala pojma šta da spremim, na kraju sam se odlučila za prženice.......