Kad sam srela tebe (Eva & Kolja)

10. Poglavlje

Posle sat vremena šetkanja Beogradom i nakon dva naporna presedanja konačno sam stigla u stan. Na samim vratima dočekao me je Tomislav, toplo mi se nasmejao i sačekao da se izujem kako bi se pozdravili.
"Gde si bre cimi? Otkako radiš kod Stankovića uopšte te ne viđam." Zagrlimo se i uđemo u dnevnu sobu koja je bila prazna. Na stolu sam zatekla šolju sa kafom i pikslu.
"Tomo ti pušiš?"
"Samo najboljim drugovima." Prasnemo u smeh zajedno pa sednemo a on zapali jednu. Nešto nije u redu sa njim.
"Tomice šta se dešava, tih si." Kao da sam pogodila u centar, odmah su mu zasuzile oči, prišla sam mu i naslonila se rukom na njegovo rame.
"Hajde kaži mi. Nemoj da plačeš, gde je Majda?"
"Po..... Posvađali smo se. Iznervirao sam se i udario je, što mi ruke nisu otpale istog trenutka?" Uveliko je plakao, zar je stvarno toliko voli?
"Zašto ste se svađali?"
"Majda je jedno vreme radila u školskom kafiću u Železničkoj. Klinci su je saletali sa svih strana, uvek smo vodili raspravu oko toga. Na kraju ipak je dala otkaz, danas je jedan od njih zaustavio na ulici, nije mi smetalo to, smetalo mi je što je moju devojku odmerio kao komad mesa. Žensko se ne gleda na taj način, kako bi njemu bilo da neko njegovu sestru ili devojku pogleda tako?!"
"Zato si Majdu udario?"
"Ne, udario sam je kada je počela da mi prigovara za bivšu devojku. Misli da se viđam sa njom, to nije istina. Ja volim Majdu, ne znam šta mi je bilo kada sam je tako udario."
"Oh.... Razumem i tebe i nju, ne znam kako da rešite ovo. Jedino možda neko vreme da date sebi malo oduška jedan od drugog. Oboje ste ljubomorni to je znak da se volite ali ne odobravam to što si je udario. Zašto njega nisi? Još mene da si zvao pa da ga zajedno izbubecamo." Lagani osmeh mu se pojavi na licu ali brzo i nestane.
"Ti nisi devojka, ti si brat." Zagrlim ga i u tom se čuje otvaranje vrata. U sobu je ušla Majda, ljuta kao ris. Sela je na drugi kraj ugaone i prekrstila noge, Tomislav je gledao u nju i plakao, plakala je i ona.
"Majdice hajde sa mnom da pričamo." Uhvatim je za ruku i odvedem u svoju sobu. Sele smo na krevet, tada se rasplakala kao kišna godina. Plakala mi je na ramenu, kada se zaustavila uhvatila sam je za ruke.
"Rekao ti je, zar ne?"
"Jeste. Razumem vas oboje, nije pametno što te je udario. Ne mogu da zamislim koliko ti je sada loše, ali kaje se i on. Možda je najbolje da pauzirate neko vreme. Odmorićete jedan od drugog."
"Ne želim da pauziram. Ja njega toliko volim, život bih dala za njega. Nije me briga što me je udario, krivo mi je što misli da bih ga prevarila sa nekim klincem kome sam oči videla tri puta u životu." Ponovo je počela da plače, legla je preko kreveta i nabila glavu u moj jastuk.
"Eva, jel mogu večeras da spavam kod tebe? Otkako smo zajedno stalno smo spavali jedno pored drugog. Navikla sam da je neko pored mene."
"Naravno. Ako želiš uzeću tvoje stvari iz njegove sobe."
"Stvari su u mojoj sobi. To nije problem, problem je što je on kretenčina!" Prodrala se tako da ju je verovatno i on čuo, napućila je donju usnu i prevrnula se na drugi deo kreveta kako bih legla do nje.
"Jesi ti nekada imala dečka?"
"Imala sam jednog, nemamo neku lepu priču. Ali ti i Tomislav ćete imati. Pomirićete se i još jače ćeš ga voleti kao i on tebe."
"Misliš da on mene voli? Ja sam njemu rekla da ga volim, pravio se da me nije čuo."
"Pa mogu da ti kažem da te on obožava. Rekao mi je danas da te voli, ne verujem da bi lagao za tako nešto. A i u pogledu mu se vidi ljubav." Lagan osmeh joj se raširio preko usana.
"Volim i ja njega. Pričaj mi malo o tom dečku sa kojim si bila."
"Uh.... Šta te zanima o njemu?"
"Sve me zanima, kako ste se upoznali, kako ste se smuvali i zašto ste raskinuli?"
"Zove se Lazar, u selu ima oko stotinak dece i to je sve. Uglavnom se poznajemo međusobno svi, Lazar je bio naš prvi komšija, tako da smo odrasli zajedno. Uvek me je vodio za sobom gde god išao, bilo da ide da se nađe sa devojkom, bilo da ide da igra fudbal, ja sam uvek bila njegov prilepak. Zaljubili smo se jedno u drugo a pošto je stariji od mene tri godine možeš misliti kako je u početku naša veza izgledala, bili smo zajedno od mog sedmog razreda sve do moje osamnaeste skoro devetnaeste godine. Razlog zašto nismo zajedno još uvek ne mogu da ti kažem. Rekla sam samo Kolji i to kada sam saznala da je tata u bolnici. Taj prokletnik me je zvao."
"Hmm ma bitno da si ti Kolji rekla." Naravno jedan dan ne može da prođe bez da me zavitlava za njega.
"Ma samo si ljubomorna što tebi nisam rekla."
"Naravno, nije ti Kolja drugarica nego ja."
"Dobro de ne prebacuj mi toliko. Nisam želela da mu kažem, uhvatio me je nespremnu. Obećavam da ću ti reći čim budem u stanju da pričam o tome."
"Ma šalim se. Poptuno te razumem, kada budeš htela reći ćeš mi."
...
Njihov susret ujutru za doručkom bio je veoma neprijatan, ne zbog njih samih već zbog tišine. Sedeli su preko puta jedan drugog i tiho jeli. Kolja koji je sinoć svratio i ja smo razmenjivali neme poglede, razgovarala sam sa njim. Pokušaćemo da im se što manje mešamo u odnos ali ne odustajemo od toga da ih pomirimo.
"Majda dodaj mi jednu salvetu, molim te." Mahinalno i Tomislav se uhvati za salvete, dodirnu ruku jedan drugom pa se Majda ubrzo povuče i pogleda negde kroz prozor.
"Eva dođi molim te za čas ovamo." Ustanem bez ijedne progovorene reči......