Završna reč

3

- tri dana kasnije -

Izlazeći iz sudnice zastanem na pragu osmatrajući gužvu u hodniku. Nekada je svet bio mirnije mesto. Manje razvoda, manje kriminala. Danas, svako svakoga tuži. Neki se bore za pravdu, a neki dokazuju da mogu u svim borbama da pobede nije bitno na kojoj su strani.

S moje desne strane je hodnik pun ljudi koji čekaju da rasture zavete koje su dali pred Bogom. Nemojte se udavati za osobu, ako posle planirate da se razvodite. Birajte pažljivo i nemojte žuriti. U svetu ima finih muškaraca, ali svesna sam ja da ženskom oku zapadnu samo oni probisveti koji im obećavaju kule i gradove. Skidaju svezde sa neba, a kada se pojavi prva prepreka ili kada se zadovolje ostave te. Jer eto, šta ćeš im više. Devojke, na svakom koraku ima muškaraca koji bi za vas izgradili iste one kule koje bi vam neko kupio. Neki bi zvezdama nadenuli vaše ime ne trudeći se da ih skinu sa neba jer tamo pripadaju. Otvorite četvore oči i pazite za koga se udajete. Al' nekada smo i mi žene krive. Ne mogu poreći. Neke jure slavu, moć i bogatsrvo, a kada ostanu bez toga niko im nevalja. Neke bi vas prevarile zbog debljeg novčanika s druge telefonske linije, a neki muškarci bi vas ostavili zbog boljih grudi i tvrđe, veće zadnjice. Zato devojke, žene, tražite onog koji će vas zavoleti zbog vas samih. Vašeg humora, emocija, razmišljanja, načina komunikacije, a ne zbog dobrih grudi i zadnjice. Vaše telo će se promeniti, ali vi ostajete ono što jeste u duši zauvek.

A vi muškarci, nemojte se lepiti za žene iz kojih pršti aura "novac i moć to mi treba", jer bez novca se lako ostaje. Tražite neku kojoj će biti dovoljna vaša ljubav.

S moje leve strane, nasuprot uništenim ljubavima stoje policajci sa advokatima i klijentima koji čekaju svoj red kako bi se optuženi doveo iz pritvora. Iskreno, pre bih bila na desnoj strani, manje su šanse da me ova druga strana ubije pred časnim sudom.

Klimanjem glavom pozdravim kolege koje mi se jave te izlazeći iz zgrade vibriranje telefona u torbi me zaustavi na prvom stepeniku.

"E majka, otkud ti sad zoveš?"

Javim se te stavim telefon na rame pritiskajući ga glavom dok zašniravam torbu.

"Čekamo te ispred stana kao budale, gde si ti?"

Zastanem na sekund te protrepćem par puta.

"Izlazim iz sudnice upravo. Nisam znala da ću imati goste danas."

Našalim se dok iz džepa vadim ključ od kola te sa tri metra razdaljine ih otključam.

"Došli smo da te pokupimo da zajedno idemo kod Relje."

Kako sam smestila zadnjicu u sedište tako sam i izdahnula. Relja, pa Relja. Pre skoro dva dana je izašao iz bolnice. Na njegovu inicijativu pustili su ga brzo kući. I sada moja majka ne dopušta da mu nešto fali, dobro to je i razumljivo. Al' počela je i mene da vodi kao kučence. Nije kao da imam trideset godina!

"A, ovaj...Ja sam umorna. Sada sam imala gadno suđenje. Otići ću drugi put."

Po mogućnosti nikada. Jer i da ne odem imam Hanu koja će mi od A do Š sve ispričati o Relji jer ga non stop zivka i ja zaista ne znam kako joj još uvek nije broj blokirao.

"Čekamo te."

Da. Tako moja majka moja protivljenja seče u korenu. Jedna reč, prekinuta veza pa ti sad Rea čik nemoj da odeš u sopstveni stan. Ako odem kod Lucija, na primer, dobiću celodnevno ispiranje mozga kada me majka nahvata, a ako odem kod Relje na pet minuta, zadovoljiću njenu nameru. Tako da...Pet minuta, neću crći zar ne?

••••

Ne znam šta sam očekivala, al' da svi đuture krenemo kod bolesnika nisam mogla ni da predpostavim. Čak su i Lea poveli. Kao da on išta shvata. Za njega je ovo odlazak kod brata, a to što ja idem iza mame koja Lea drži za ruku koji mi se plazi dok nosim kese sa hranom koju su naručili i spremili to nikom ništa. Moj bratić ima devet godine i pravi je mali inatlija koji je likom povukao na Relju, a ponašanjem na mene.