Završna reč

59

Rea
Rossi

Sedela sam na krevetu bledo gledajući u svoj telefon. Upravo sam primila poziv od poštara da su mi stigle stvari koje sam naručila. Posebno me je pogodilo što su to bebi stvari za mog sestrića. Beba...Osećala sam tup bol kako mi se širi telom dok mi se nešto gužvalo u grudima stvarajući osećaj peckanja.
Celu noć sam provela proklinjajući svaki delić svog života. Plakala sam kao nikada u životu i nisam smela da sklopim oči. Svaki put bi mi se oslikala stravična slika celog događaja u glavi. Mogla sam da postanem majka ali nisam. Suočila sam se sa tom činjenicom i nekako pomirila. Boli, a bol se nikada neće umanjiti ali makar sam sebe ubedila da život ide dalje. Snovi se ruše, često, al' treba biti jak da ih ponovo sagradiš.
Imala sam par pregleda juče, a i danas i rekli su mi da ću hvala Bogu moći da imam decu ponovo. To me je najviše obradovalo i senka sreće mi je preletela bledim licem. Dogovorila sam se sa svim doktorima da ne spominju moju trudnoću i pobačaj objasnivši im šturo situaciju.
Nisu pravili nikakve probleme te sada se pravim da sam u ovakvom stanju jer sam bila oteta.
"Šta je bilo?"
Hana me je upitala pošto sam zaćutala odmah posle primanja poziva. Progutala sam teško knedlu te sam se osmehnula.
"Stigle su stvari koje sam naručila za bebu. Poštar ih je ostavio kod komšinice."
Potrudila sam se da se osmehnem da ne bih dozvolila da pomisli nešto što ne treba.
"Opet si se trošila? Zaista si nedokazana!"
Hana je frknula lupajući rukama o kolena.
"To je ništa naspram onoga što ću tek kupovati."
Iskreno kažem te stavim ruku na predeo gde mi se nalazi srce te se protegnem jer sam osetila kako me je bol probola na trenurak.
"Za svoje će kupiti prodavnicu kako je krenula."
Vuk se našali ni ne sluteći da će me to bukvalno iseći. Stegla sam zube trudeći se da ne zaplačem dok me je bol ponovo presavijala u struku. U bunilu bacila sam pogled na Relju koji me je uplašeno gledao.
"Zovite Sema i samo izađite iz sobe, molim vas."
Jedva sam disala držeći se za stomak i presavijajući se. Mnogo me je sve bolelo. Od leđa do struka, stomaka, pluća. Svo troje su odmah izašli, a Sem je brzo stigao.
"Ne mogu ovo da podnesem. Molim te mi daj nešto za spavanje."
Čim sam ga ugledala krenula sam da molim. Relja je zatvorio vrata za njim te mi je prišao s druge strane.
"Ne treba ti to Rea."
Relja me je uhvatio za ruku dok je Sem otkačinjao i zakačinjao neke kablove.
"Boli. Mnogo."
Okrenula sam se ka njemu suznih očiju dok su mi munje prolazile kroz vene. Želim da prestane. Ubija me.
"Ne znam koliko bih to smeo da uradim. Moraš da izdržiš Rea. Veruj mi, samo budi iskrena prema sebi i proći će. Mora. Ni jedna bol večno ne traje. Shvatam te i znam koliko boli ali moraš zbog sebe i zbog svog deteta u budućnosti da se boriš."
Sem mi je izvadio jednu od braunila iz ruke te je stavio drugu.
"U redu ako nećeš da mi pomogneš."
Okrenula sam glavu, kao razmaženo dete, od njega te sam se trudila da ne spojim svoj pogled s Reljinim.
"Izvini..."
Sem je tiše rekao te je samo izašao iz sobe.
Obrisala sam rukom oči te sam se uspravila trpeći i dalje nelagodu u telu.
"Uz tebe sam. Razgovaraj sa mnom, biće ti lakše."
Relja me je mazio po obrazu dok sam ja stezala zube.
Izvadila sam braunilu iz ruke i bacila je na pod. Okrenula sam se ka Relji te sam ga zagrlila. Sklopila sam oči duboko dišući dok je on obavijao ruke oko mene. Seo je na moj krevet toliko me nežno prebacujući u svoje krilo da ništa osetila nisam. Nisam ga pustila ni na sekund. Njegova blizina, dodir i dah su me smirivali. Sve me je bolelo, od duše do noge ali on me je opuštao.
"Želim kući."
Tužno sam progovorila u njegov vrat dok me je on približavao sebi.
"Moraš da se oporaviš prvo."
Pomazio me je po kosi dok je izdisao.
"Mrzim ovo mesto!"
Besno i poraženo sam prorežala stežući ga za džemper.
"Znam."
Tiho je rekao te se malo odmaknuo od mene hvatajući me za lice.
"Čim ti bude bolje dolazim po tebe i vodim te van Rima."
Dodirivao mi je svojim nosem moj dok je nežno govorio.
"Vodim me sada."
Kao nedokazano dete sam molila dok sam na sekund sklapala oči.
"Ne smem."
Tužno je rekao te nam lagano spojio usne. Kao da mi je stomak gong u koji je neko svom snagom udario kada sam osetila njegove usne. Brzo sam odmakla glavu držeći oči širom otvorene.
"Rea?"
Zbunjeno me je pogledao dok sam ja brzo treptala duboko dišući. Zašto me je ovo povredilo?
"Izvini...Samo, bol me je štrecnula."
Prouzrokovana tvojim usnama ali zar to moram da kažem?
Bez reči me je podigao kao pero te me je vratio nazad u ležeći položaj na krevetu.
"Moraš da se odmaraš."
Pokrio me je te je otisnuo poljubac na moje čelo.
Kucanje na vratima ga je primoralo brzo da se odmakne od mene sedajući na stolicu.
"Napred."
Relja je glasnije rekao, a u sobu je ušao Sem.
"Rea imaš posetu."
Zbunjeno je progovorio, a ja sam nakrivila glavu.
"Koga?"
Očula sam gunđanje iz hodnika i malo sam se namrštila.
"Kristofera, predstavio mi se kao tvoj dečko."
Sem je govorio gledajući u Relju koji je škriputao zubima. Pa dobro, sve što može, poći će po zlu, znam Marfi, bez brige.
"Neka uđe."
Osećam se kao u kancelariji. Relja je ćutao kada je Kristofer brzinom vetra ušao u sobu, a ja sam duboko udahnula. Idi Relja, idi...
"Rea!"
Uplašeno me je pogledao te je u dva koraka stigao do mog kreveta.
"Kris."
Progutala sam knedlu u grlu dok sam pokušavala da smirim otkucaje srca.
"Šta ti se dogodilo?"
Jednom rukom je uhvatio moju, a drugom mi je prelazio preko čela gde me je Relja pre sekund poljubio.
"Izgleda da mi advokati imamo više neprijatelja nego klijenata."
Ne znam kako al' uspela sam da se osmehnem ne dopuštajući mu da mi iz očiju pročita još nešto. Nema osobe koja me bolje od njega čita.
"Sto puta sam ti rekao da zabatališ taj posao! Mogla si da umreš."
Sada je bio besan i uplašen. Borio se sam sa sobom da ne vikne.
"Nisam umrla, tu sam."
Jedva sam govorila osećajući Reljinu blizinu.
"Ali mogla si. Kako si sada? Jesu li pronašli ta čudovišta?"
Seo je na stolicu pored kreveta ni ne obazirajući se na Relju.
"Nisam dobro ali biću. Ne znam da li su ikoga pronašli nisam imala i dalje želje to da saznam."
Lagano sam treptala dok mi je on mazio dlanove.
"Da nisam otišao ne bi ti se ovo ni desilo."
Počeo je da krivi sam sebe dok sam ja osećala napad jeze u telu.
"Kako misliš?"
Raširila sam oči, a on je izdahnuo.
"Bio bih uz tebe. Ne bi išla nigde sama. Ovde kao da niko ne ume da te čuva. Ali sada sam tu."
Poljubio mi je ruku dok sam ja osećala kako ću zaplakati. Sve me ovo užasno boli ali dosta je više.
"Nisam kuče da me vode na povodcu pa da me čuvaju. Nisu oni krivi, a ni ti. Takav mi je posao."
Pokušala sam sve da ih opravdam ali nekako nije išlo.
"Tražiću dozvolu da FBI sprovede istragu ovde i pronaći ću tu gamad koja su te napala. Niko ne sme da te dira Rea, niko."
Besno ali i toplo mi je govorio dok sam se ja tresla. Ne sme to da uradi...Ne sme...
"Nema potrebe za tim, policija je već obaveštena, pronaći će ih sigurno pre nego što ti dozvola stigne."
Gledao me je jedan trenutak te se onda primakao i zagrlio me. Obmotala sam ruke oko njegovog vrata dok sam izdisala. Tu je, ponovo. Šakom sam mahnula Relji poručujući mu da izađe. Znam koliko ga ovo boli, a ja ne mogu da ostavim sada Kristofera.
Čula sam škripanje stolice, a potom i pozdravljanje između njih dvojice. Relja se zaustavio na vratima tačno tik tamo gde mogu da ga vidim, a Kristofer ne.
"Opusti se."
Oblikovao je usnama, a u sledećem trenutku je izašao. Kako da se opustim?
"Kada si došao?"
Upitala sam ga naposletku odvajajući se od njega.
"Pre sat vremena. Potražio sam te u stanu, nije te bilo, kao ni na poslu. Zvao sam te, telefon ti je bio isključen. Prolistao sam po kontaktima te sam preko prijatelja saznao za icident te sam brzo došao ovamo. Ceo Rim bruji o tvojoj otmici. Čak i novinari kampuju ispred bolnice."
"Ponovo sam glavna atrakcija."
Smrknuto sam odgovorila dok sam se igrala s prstima.
"Nemoj da te bude briga. Važno ti je da se oporaviš sada."
Pomazio me je po obrazu, a ja sam se zagledala u njegove morsko plave oči. Želim ponovo mir da pronađem u njima ali ga nema.
Otvaranje vrata ga je sprečilo da nam spoji usne i prvi put sam bila zahvalna svojoj porodici što ne mari za nečiju privatnost.
Mama, tata i Entoni, đuture kroz vrata.
Kristofer je ustao te mi je pustio ruku. Eh, pa dobro...Zanimljivo.
"Rea, nismo znali da imaš posetu."
Moja majka je prva progovorila, a njen pogled bio je vrlo interesantan.
"Sada znate."
Kratko sam se osmehnula te sam se lepo uspravila u krevetu.
"Kristofer, drago mi je."
Pružio je ruku prvo mami, a ona mu je uz vrlo upitan ali damski pogled uzvratila.
"Takođe. Ja sam Klara, Reina mama."
Upoznaše se. Toliko je pričao o upoznavanju mojih da nismo ni slutili da će se ovako upoznati.
Kristofer se sada okrenuo ka Entoniu te je i njemu pružio ruku.
"Kristofer."
"Entoni."
Kratki pozdravi, a sada tata.
"Kristofer."
I njemu je pružio ruku, a tata je bez oklevanja prihvatio.
"Sergej, Rein otac."
E pa dobro, lepo ovo prođe.
"Rea nam nikada nije pričala o tebi, kolega si joj?"
Mama je uz osmeh upitala, čas gledajući u njega čas u mene.
Krostofer se okrenuo ka meni pogledom mi tražeći pomoć, a ja sam izdahnula.
"Krostofer je moj momak."
Izjavila sam i izazvala sam različite reakcije.
Mama je zinula, Entoni se zagonetno osmehnuo, tata se zagrcnuo, predpostavljam vazduhom.
"Momak? Misliš kao dečko? Vas dvoje ste u vezi? Zajedno ste?"
Sve me je bolelo, a do smeha mi nije bilo al' sam se nasmejala maminoj reakciji.
"Da."
Kristofer je brzo odgovorio, a ja sam klimnula glavom.
"Ja sam u šoku."
Mrdala je prstom čas u mom čas u njegovom pravcu. Znam zašto je u šoku.
"Ali drago mi je!"
Odmah se uspravila i nabacila svoj očaravajuć osmeh.
"Rea nam ništa nije spominjala. Odavde si?"
Tata ga je upitao i već znam da se on i Entoni spremaju da ga istraže.
"Nisam. Ja sam iz Amerike."
Kristofer im je uz osmeh odgovorio.
"O zemljaci smo."
Entoni se ubacio, a mama ga je pogledala nekako čudno.
Entoni je poreklom iz Amerike ali je duži niz godina boravio na relaciji Amerika - Srbija - Italija.
Naravno, dok ga mama nije uhvatila.
"Čime se baviš Kristofere?"
Mama je sela na stolicu pored mene, prekrstila je noge i bila je spremna za ispitivanje.
"Ja sam FBI agent, gospođo."
Mislim da se mami svideo. Ali nisam sigurna.
"Zaista?"
Bila je iznenađena, jako.
"Da, već skoro deset godina."
Nasmešio joj se, a ona je klimnula glavom.
"I ovde si zbog Ree?"
Tata ga je upitao.
"Da. Napokon sam ovde."
Kristofer mu je odgovorio te me je na kratko pogledao i toplo mi se osmehnuo.
"Gde si bio do sada? Rea zašto si ga krila od nas?"
Entoni nas obadvoje upita, a mi se zglednemo.
"Dogovorili smo se da ne eksponiramo našu vezu niti da ikome o njoj pričamo dok se sve ne iskristališe. Naime, bio sam na tajnom zadatku tri godine i nisam zaista znao da li ću se živ vratiti pa smo odlučili da ako preživim i vratim se, a ona odluči da me čeka, da ćemo sve krenuti drugačije."
On im je objasnio celu situaciju, a mama se nasmešila.
"Entoni i ja smo bili razdvojeni petnaest godina."
Mama se prisetila jednog od težih perioda svog života te je bila na ivici da zaplače. Uhvatila sam je za ruku te joj pružila nemu podršku.
"I drago mi je što si se vratio, ne bi bilo lepo da te je čekala još dvanaest."
Našalila se sa njim, a on je šalu odlično prihvatio.
"Njena je želja bila da me čeka, ja je na to nisam primoravao jer ko bi mogao da mi garantuje da me neko neće ubiti? Želeo sam da uživa ali tajno sam priželjkivao da sve bude kao pre kad se vratim i jeste, hvala Bogu."
Ma kupio je on mamu na prvu reč već vidim.
"A ja sam mislila da ću umreti, a ovo dočekati neću. Još da se venčate i ja mogu da idem!"
Da, definitivno ga je prihvatila. Ček...Venčanje?
O-ou...
"Ne preteruj mama."
Drmnula sam je u ruku, a ona me je upitno pogledala.
"Ne ide sada da te ispitujemo kao da si na poligrafu. Nije ni vreme ni mesto. Ja ću uzeti ovo u svoje ruke pa te pozivam da dođeš kod nas na ručak da te bolje upoznamo kada se Rea oporavi."
Entoni se ubaci, a tata ga podrži klimanjem glave.
"Spasili su te."
Mama se ubaci te svima izazove osmeh na licu.
"Biće mi zadovoljstvo."
Kristofer prihvati poziv te se upusti u lagan razgovor sa tatom i Entoniem.
"Iznenadila si me Rea, jako i prijatno."
Mama mi prošapuće, a ja klimnem glavom.
"Mislila sam da nešto petljaš sa Reljom."
Hladno je izgovorila, a mene kao da je neko udario nogom izbivši mi vazduh. Osmehnula sam se te sam je pogledala.
"Ja sam ti rekla, a ti nisi verovala."
Kažem joj te slegnem ramenima.
Petljati nije isto kao zaljubiti se. Niti voleti. Niti pružiti mu svoje telo i nevinost. Nije isto petljati i voditi ljubav. Nije isto. Niti će ikada biti. Zato, ja svoju majku nisam slagala, samo ona nije lepo formulisala pitanje.