Završna reč

20

Rea
Rossi

Gledam u svoj telefon kako zvoni i ne nameravam da se javim jer Gabrilea zove. Ona je sada kod Relje i ja zaista sada ne želim da slušam razne priče i pričice. A i uostalom dobra mi je melodija na telefonu, mogu malo da prođuskam.
Kako se poziv sam prekinuo, nasmejala sam se te sam samo nastavila da gledam seriju.
Ni minut nije prošao, telefon je ponovo počeo da zvoni. Iznervirano pauziram seriju te ga uzmem i javim se.
"Ne zanima me št..."
Odmah krenem sa nezainteresovanošću al' me ton njenog glasa, i sama rečenica, saseku.
"Dođi hitno. Relja se guši, ne znam šta da radim. Viče neka injekcija. Kakva injekcija? Sav se naduo, kao balon je."
Uspaničeno mi priča dok sam ja već kod cipelarnika i tražim patike koje ću da obujem.
"Pa zovi hitnu ženo luda! Šta mene zoveš?"
Dreknem na nju, dok brzo izlazim iz stana lupajući vratima.
"Ne da mi! Viče neka injekcija. Kakva injekcija?"
Ona i dalje meni toroče na slušalicu umesto da traži injekciju.
"Ima alergiju. Šta si mu to, nesrećo, dala?"
Pitam je dok ulazim u kola i povezujem je sa blututom u kolima dok se brzo isparkiravam.
"Znam da ima alergiju. Reci mi gde stoji injekcija!"
Vikne, a ja se trznem.
"Ne viči na mene!"
Dreknem na nju dok zaobilazim kola. Sad je našao saobraćaj gust da bude.
"Pogledaj u kupatilu, kuhunji, sobi. Negde mora da je. Pitaj njega. Ako do sada nije umro, jer si nesposobna da živiš, kamoli nekome život da spaseš!"
Kažem joj te samo prekinem vezu. Šta mene neće snaći. I koji đavo ja sad idem tamo? Nek se uguši kad je Gabrijelu kući odveo. Šta ja sad mogu? Da stvorim injekciju? Mislim, zaista su ljudi glupi ponekad.
Sva sreća te je u drugom delu grada manja gužva te sam brzo stigla ispred Reljine zgrade. Ušla sam u lift te pritisnula dugme za njegov sprat. Ko zna...Možda ćemo za dvadesetčetiri časa da mu spremamo sahranu. Onako, naduvenom. Ili plavom, ako mu srce stane.
Izađem iz lifta te odmah krenem brzim koracima ka vratima njegovog stana. Pozvonim tri puta, znate Bog tri puta pomaže, pa zastanem.
"Jesi li našla injekciju?"
Upitam je umesto pozdrava jer za šta će nam? Uđem brzo u stan, a ona krene za mnom.
"Nisam! Nije u kuhinji."
Govori mi dok ja gledam gde je Relja.
"U sobi je."
Doda, te ja samo produžim niz hodnik do njegove sobe.
"O, natečeni, kako je?"
Upitam ga dok gledam kako bubri i jedva dolazi do vazduha. Nije uspeo da me preseče pogledom jer, izgleda da je umirao. Okej injekcija.
Priđem mu te mu rukama podignem glavu. Oči su mu suzile dok se držao za pluća.
"Pokaži mi rukom gde su injekcije."
Govorim mu, a on ispruži ruku pokazivajući ka vratima sobe.
"Kupatilo?"
Upitam ga, a on klimne jedva glavom. Sklonim ruke sa njegovog lica te Gabrijelu ošinem pogledom.
"Ovo si mogla i ti da uradiš."
Grubo kažem dok trčećim korakom idem do kupatila. Ko još drži injekcije u kupatilu? Meni je majka sve lekove u kuhinji poređala. Kao, tu je najbolje mesto. Nisam se bunila, svejedno mi je.
Kako sam ušla u kupatilo, Gabrijela se stvorila pored mene.
"Hoćeš u zadnjicu da mi uđeš, odmakni se."
Govorim joj dok otvaram ormariće iznad ogledala i preturam po njegovim neseserima.
"Evo je."
Kažem olakšavajuće, a ona mutavo ponovo krene za mnom.
"Gde se to ubrizgava?"
Upita me, a ja slegnem ramenima.
"Ovo nas na fakultetu nisu učili."
Kažem dok ulazim u sobu, te zatičem Relju u polusvesnom stanju.
"Hajde, nemoj da umreš. Doneli smo injekciju."
Govorim mu dok uzimam špric, stavljam iglu i iz bočice vadim tečnost.
"Gde?"
Upitam ga, a on pokaže ka vratu.
"Ja da te ubodem?"
Zgroženo upitam, a ona krene da sklapa oči.
"Dobro, dobro. Nemoj da se onesvestiš."
Govorim mu te on nakreće glavu udesno oslobađajući mi predeo vrata. Prislonila sam iglu na vrat te sam samo izdahnula. Da sam htela ovo da radim otišla bih u medicinare. Ni ne znam dal ovde trebam da dam. Ništa ne znam.
Kako je igla ušla Relji pod kožu, umalo se ja nisam onesvestila. Ubrizgam mu lek u krv te izvadim iglu, a Gabrijela mi doda vatu koju mu prislonim na ubod. Ovo treba?
"I kako ti je?"
Upitam ga, a on sve suvlje i suvlje kašlje. Ne znam ni koliko mu je potrebno da se kovarne ali valjda deluje.
Nije umro posle pet minuta, znači da pomaže.
"Dobro je."
Progovori napokon te Gabrijela odahne te mu se zaleti u naručje.
"Hvala Bogu. Mislila sam da ćeš umreti."
Govori mu dok bukvalno leži na njemu, a ja samo prevrnem očima.
"Ovo ste sve mogli i bez mene."
Govorim dok odlažem špric na noćni stočić i gadljivo ga gledam. Makar sam i za ovo sposobna. Rodila me majka sto u jedan da budem. Nema šta.
"Hvala ti."
Relja progovori, malo lakše, a ja klimnem glavom.
Kako sam se okrenula da odem tamo je Gabrijela vrisnula.
"Šta je sad?"
Upitam je te se okrenem, a ona unezvereno gleda u svoj bodi koji je bio krvav.
"Sok od borovnice?"
Upitam je, nadajući se pozitivnom odgovoru, a Relja brzo skine crni duks koji je nosio te uoči bukvalno baru krvi na svojoj majici.
"Bravo. I konci su uspeli da ti popucaju."
Izdahnem iznervirano dok iz džepa vadim telefon.
"Idemo u bolnicu."
Gabrijela viče dok Relju vuče za ruku, a on mutav. Šta bi sudija? Prpa?
"Neću. Prestaće."
Kao pravo neposlušno dete je.
"Da, prestaće kada iskrvariš na smrt."
Potvrdno klimnem glavom, a on složi neku čudnu facu.
"Rea, nije vreme za zezanje."
Gabrijela me opomene, a ja samo podignem obrve dok stavljam slušalicu na uho.
Posle trećeg zvona javio se.
"Halo? Doktore Sem!"
Veselo mu se obratim dok je gabrijela donosila peškir i stavljala ga Relji na grudi koji je trpeo velike bolove. Ovo mi je kao neka komedija.
"Reice."
Doktor mi se obraduje, a ja izdahnem. Donesi mu lavor kako si krenula.
"Slušajte. Treba mi jedna usluga."
Slatko kažem, a on se nasmeje.
"Samo reci."
Obožavam doktora Sema. Čovek je čista legenda.
"Upoznali ste Relju, zar ne?"
Upitam ga, a on mi potvrdi.
"E pa vidite...Malo se gušio jer je pojeo nešto na šta je alergičan, pa je kao smuk kašljao. Dobro je sada, ne treba patologija da se zove, ništa ne brinite. Nego, odšila mu se rana na grudima, pa on sada malo krvari. A ovaj peškir sa kojim mu gospođica steže grudi se malo natopio. Pa ako biste mogli da dođete da ga zašijete na brzinu, jer neće da ide u bolnicu."
Završim svoje izlaganje, a doktor se zagrcne.
"Tako olako o svemu pričaš? Evo dolazimo odmah, pošalji mi adresu."
Govori, a ja se osmehnem.
"Znate mene doktore i hvala Vam. Šaljem!"
Prekinem vezu te ovo dvoje pogledam, a oni koma. Gabrijela se pogubila, Relja trpi bolove, a meni se pije neki čaj.
"Imaš li čaj u kući?"
Upitam ga, a on me preseče pogledom.
"E super. Vidim da ti je bolje. Evo dolaze oni, izdrži ratniče!"
Našalim se te izađem iz sobe. Dosta je krvi za danas.
••••
Posle dobrih pet minuta zvono na vratima me trzne iz fotelje u kojoj sam sedela i gledala neki dosadan film. Ustanem polako te odem do vrata i otvorim ih.
"Uđite, uđite."
Kažem Semu i dvojici medicinara koji su stajali na pragu.
"Dobar dan."
Pozdrave me, a ja klimnem glavom.
"Nadajmo se da bolesnik nije iskrvario."
Našalim se te krenem ispred njih pravo do Reljine sobe.
"O hvala Bogu! Krv ne može da mu stane, a bolovi ga ubiše."
Gabrijela kao oparena skoči sa kreveta gde je sedela, a ja samo prevrnem očima.
"Rea, molim te donesi toplu vodu."
Kaže mi Sem, a ja se zakikoćem.
"Kao da ga porađate."
Izustim dok odlazim do kulatila da sipam toplu vodu. Ubiće mene moj humor jednom u to sam sto posto sigurna.
Kada sam se vratila videla sam Gabrijelu kako cupka ispred sobe.
"Popela si im se na glavu pa su te izbacili?"
Upitam je, a ona me samo hladno pogleda.
"Rea!"
Relja prekorno vikne, a ja samo izdahnem. Da viče može, a u bolnicu neće. Dobro, njegov izbor.
Uđem u sobu te spustim vodu na stočić.
"Još nešto?"
Upitam ih kao konobar, a Sem se nasmeje. Ovaj doktor ima dobar vajb, zato ga i volim.
"Ništa za sada. Samo ćeš izaći iz sobe."
Salutiram mu kao vojnik te izađem iz sobe.
"Dal će ga boleti?"
Upita me Gabrijela malo uplašeno, a ja lagano prevrnem očima.
"Pa da je bio drogirant umesto sudije, ne bi ga bolelo."
Izjavim najnormalnije, a ona me pogleda u fazonu "Dosta je.".
Naslonim se na zid prekoputa sobe, te izvadim telefon. Mrzim da čekam. Nisam strpljiva osoba i ovakve situacije me jako nerviraju.
Posle dobrih petnaest minuta, jedan od doktora je izašao.
"Kako je?"
Gabrijela ga odmah spopadne sa pitanjem, a on se mučenik štrecne.
"Dobro je sada. Dobio je analgetik protiv bolova. I moraće da miruje."
Odgovori joj, a ja se nadovežem.
"Jesi li čula? Da miruje. Znači, bez naskakanja."
Kažem joj, a ona se nalakti na jednu nogu prekrštajući ruke ispod grudi.
"Što, je l ti žao?"
Upita me, a ja podignem upitno obrve. Zaista sam zbunjena.
"Čega da mi bude žao?"
Odgovorim na pitanje pitanjem.
"Pa što ti nisi uz njega."
Kaže mi, a ja se cinično nasmejem.
"Sve dok tebe ima da ga ubijaš, manje posla za mene."
Kroz smeh izgovorim, a nju smorim. Ja se s problemima nosim na dva načina. Ili neverovatno brinem, to je pogubnije, ili smehom rasterujem crne oblake. Jer ako pokleknem, nagrabusila sam.
"Ušio sam ga."
Sem izađe iz sobe skidajući krvave rukavice, dok ih ja gledam s gađenjem.
"Hvala Vam. I izvinite na uznemiravanju."
Ljubazno se osmehnem, a on me potapše po ramenu.
"Godinama se znamo Rea, bez persiranja."
Namigne mi, a ja slegnem ramenima.
"Ja to iz poštovanja prema Vašim godinama."
Kažem, a on se nasmeje.
"Nisam valjda toliko star?"
Upita me dok se drži za stomak, a ja odmahnem rukom.
"Ma kakvi. U cvetu ste mladosti."
Našalim se, a on mi se nasmeje.
"Dobro si ti dete Rea."
Kaže mi, a ja podignem obrve.
"Ako sam ja dete, vi ste onda mumija."
Ispalim, a on se ponovo nasmeje.
"Znači na ti."
Uperi prstom u mene, a ja klimnem glavom.
"Dakle, Seme, je l bolesnik dobio neke lekove?"
Upitam ga, a on klimne potvrdno glavom.
"I nek se pazi i na vreme pije lekove. Čuvaj ga mala, dobar je on momak."
Upitno ga pogledam, a on mi samo namgne te s još jednim doktorom napuste stan.
"Da...definitivno je na drogama."
Kažem sama za sebe te vidim da je Gabrijela već ušla kod Relje u sobu.
"Idem ja."
Provirim na vrata, a on klimne glavom dok leži u krevetu s infuzijom prikačenom za ruku.
"Čudo da nisi..."
Relja započne, a ja se samo nasmejem i pogledam u Gabrijelu.
"Sledeći put, ako rešiš da ga ubiješ, gledaj da ne zoveš mene u pomoć. Svoje brljotine, rešavaj sama."
Kažem te zatvorim vrata ne čekajući išta da kaže. Još sam im lepo rekla da me ne zovu ako im nešto zatreba, al' šta će. Ne mogu bez mene.