Završna reč

52

Relja
Moor

Ne znam zašto ali završio sam kod Entonia i Klare kući, sedeći sa njima i Vukom i Leom u dnevnom boravku dok su Hana i Rea bile u tom prokletom klubu.
Nisam mogao da sedim kući, a nisam ni mogao da idem sa njima tako da mi je ovo ispalo kao najbolje rešenje.
Ne znam koliko sam puta ponovio da se ne slažem s idejom da ide u kratkoj haljini ali nije me slušala naravno.
"Je l' vam Hana možda rekla kog je pola beba?"
Klara nas upita, a nas trojica odmahnemo glavama tako uvežbano.
"Koliko sam shvatio reći će im u klubu."
Odgovorim joj dok trljam čelo rukom.
Nije bila pametna ideja da je pustim samu, atraktivnu i u nekom dopičnjaku u klub. Ima svakakvih manijaka. Nadam se da će je bar upala mišića sprečiti da igra.
"Kada ćemo mi da saznamo?"
Entoni je nestrpljivo otkrstio pa prekrstio drugačije noge, a ja sam se nasmejao.
"Polako deda, smireno."
Ne mogu da propustim priliku da ga zezam.
"Umesto od tebe da dobijem unuče ja dobijam od skoro najmlađeg deteta."
Gunđao je, a ja sam odmahnuo glavom.
"Ovu temu smo odavno zatvorili."
Pogledao sam ga popreko dok je on samo izdahnuo mahajući glavom.
"A šta bi ti falilo da imaš dete?"
Vuk me upita, a ja nevoljno preusmerim pogled na njega.
"Šta je ovo? Nema vam Ree pa ste našli mene da rešetate."
Mrzovoljno kažem, a oni se nasmeju, jaoj ala sam komičan, ubilo se.
"Kada ste čudnjikavi."
Klara me pronicljivo pogleda, a ja se potrudim da ništa ne uspe iz pogleda da mi pročita.
"U smislu?"
Pogledam je ravnodušno čak ni ne menjajući položaj tela. Odmahnula je glavom izlazeći iz dnevnog boravka, mora da ide po kolače.
"Ponesi i meni jedan kolač."
Enotni se nasmeši svojoj ženi, a ona samo podigne obrvu. Ne, ona ne deli svoje kolače makar nam svima ovde popadao šećer.
"Relja, imam pitanje."
Vuk se okrene ka meni, a ja klimnem glavom podstačinjajući ga da pita.
"Pošto je Rea zaista čudna u poslednje vreme da li ima nekoga? Mislim...Pre mesečak dana nismo mogli da je prepoznamo kakva je bila."
"Kao živi leš"
Entoni se nadoveže na sinovljevu teoriju, a ja zastanem na sekund.
Zbog mene je bila loše, a ja sam zbog nje bio loše. Al' ipak nije na meni išta da pričam, a što se nas tiče mi ne postojimo za druge.
"Misliš li da bi meni pre, nego vama, rekla?"
Nasmejem se ni sam ne verujući u ono što pričam.
"Rea te mrzi."
Leo se grohotom nasmeje te i meni izmami osmeh. E da znaš samo koliko, šokirao bi se. Toliko me mrzi da je otišla u kratkoj haljinici u klub, al' makar s upalom.
"Pa i to što kažeš. Vaš odnos je sve sem normalnog."
Vuk skupi obrve te se razmaše rukama, a ja klimnem glavom potvrđujući njegove tvrdnje.
"Da li ste gladni?"
Klara uđe u dnevni boravak noseći neku tacnicu i grickajući kiflicu.
"Nisam, hvala."
Odbijem jer nemam volje za životom kamoli za hranom.
"Kasno mi je za jelo sad."
Entoni pogladi stomak, a Vuk se nasmeje.
"To samo mama može da jede u bilo koje doba dana ili noći."
Našalio se sa njom, a ja sam na trenutak pogledao svog oca te Klaru.
"Da nisi trudna?"
Odvalim te uspem da je zagrcnem onom kiflicom. Ja mislim da bi se Entoni onesvestio od još jednog deteta.
"Ne! Naravno da ne!"
Vikne kašljucajući te ode u kuhinju.
"Nadam se da koristiš prezervative."
Pogledam u Entonia, a on provrti glavom u fazonu kao da će da me zadavi.
"To bolje ti koristi."
Cecne glavom te i on izađe iz dnevnog boravka idući ka svojoj ženi.
Kada smo već kod kondoma, zaštite i trudnoće prvi put mi se desilo sa Reom da ih ne koristim. Kao da mi pomuti pamet pa sve zaboravim što hoću da uradim. Nadam se da pije tablete u suprotnom bi bilo katastrofa.
Ja sam i dalje u šoku da je spavala sa mnom. Dala mi je svoju nevinost ne tražeći ništa zauzvrat.
Ona je neverovatna ali u svakom smislu te reči. Njeno ponašanje, specifično je ali jako zanimljivo i nikada dosadno.
Njeni postupci su često ishitreni ali nikada je ne dovedu u loše situacije.
Pametna je, prelepa čak je i stramežljiva, ko bi to rekao za Reu?
Luda, u više navrata, duhovita, senzualna, mirna i to često, harizmatična, atraktivna...
I tako nabrajajući sve njene vrline često se zapitam kako li sam je zaslužio? I kako li je to ona baš meni pala u naručje ali ne kajem se. Ona je nešto najbolje što mi se u životu dogodilo.
Zujanje mog telefona me prene iz razmišljanja te shvatim da su svi udubljeni u razgovor, a da sam jedino ja zaćutao.
Uzmem telefon te ga otključam ulazeći u notifikacije.
Poruka od Ree koja glasi:
"Dobićemooo dečakaaa!"
Na sekund me je preseklo stvarajući mi čudan osećaj u stomaku dok sam je zamišljao kako to izgovara.
"Mi?"
Odgovorio sam dodavajući smajlije koji se smeju, a odgovor je brzo došao:
"Hana."
Kratko i jasno, verujem, tužno, mi je odgovorila, a ja sam se široko nasmejao.
"Hana nosi dečaka!"
Izjavio sam pred svima, a onda je počela gungula oko čestitanja i nazdravljanja. Dečak, još jedan, Rea mora da je popizdela jer je baš želela devojčicu.
"Ko ti je javio?"
Entoni me upita dok Vuku i meni dodaju po čašu viskija.
"Rea mi je poslala poruku."
Odgovorim dok uzimam čašu, a oni klimnu glavom.
"Dobro je pijana uspela išta da iskuca."
Klara nam prilazi smejući se i brisajući suze radosnice.
"Ma nije pijana."
Pokušam i sebe i njih da ubedim ali nešto ne ide.
"Ja verujem u suprotno."
Vuk kaže te prinese čašu da se kucnemo. Nemojte da me zezate pošašaviću ovde.
••••
Posle dobrih sat vremena krenuo sam kući boreći se sam sa sobom da ne produžim do kluba gde se nalaze da pokupim Reu.
Kada mi je telefon zazvonio i kada sam video da me Hana zove pomislio sam da trebam da ih vozim te sam se ozario kao jelka javljajući se.
"Hana?"
"Hej...Relja..."
Započela je muckajući, a znam da nije pila jer ne sme. Tako da sam se preledio živ.
"Nisam znala koga da zovem, ali trebaš mi hitno."
Sasek je mala reč koja može da opiše šta sam upravo doživeo.
"Šta je bilo?"
Uplašeno sam upitao, a on je čujno pogutala knedlu.
"Rea...pokupila je svoje stvari i pijana izašla sa nekim tipom iz kluba. Plašim se da ne napravi neko sranje. Ne znam šta da radim."
Plakala mi je na slušalicu, a meni su se noge odsekle te sam jako stisnuo kočnicu.
"Molim!?"
Viknuo sam te sam se brzo pribrao.
"Naći ću je. Ti se smiri i kreni polako kući. Je l' imaš nekoga da te odveze ili da pošaljem Entonia?"
Upitam je dok okrećem auto u suprotnom pravcu.
"Došla sam s mojim kolima, nisam pila, sama ću voziti."
Govorila mi je dok joj je glas podrhtavao.
"Vozi pažljivo, molim te."
"Hoću i javi mi kada je nađeš, brinem se."
"Hoću, idem sada."
Kažem te prekinem slušalicu brzo ulazeći u jednu od aplikacija gde imam lokaciju Reinog telefona.
Jaoj Rea mladog ćeš me u grob poslati.
Ili pre u zatvor jer ću ubiti tipa koji ti je prišao.
Kada mi je izbacilo njenu lokaciju zablenuo sam se u telefon kao tele u šarena vrata.
Državni zatvor?
Šta radi u skoro dvanaest časova tamo? Jaoj Rea!
••••
Zar je ovo sranje otključano u ponoć?
Trčao sam do ulaza gde su stajala dva pandura čuvajući ga.
"Dobro veče momci imam pitanje za vas."
Sreća moja te ih poznajem pa ne moram da objašnjavam ko sam.
"Reci."
Jedan mi se obrati, malo drksije al zanemarim to.
"Da li je advokatica Rea Rossi došla pre par minuta ovde?"
Upitao sam ih zadihano, a oni su se zglednuli.
"Jeste."
Drugi mi kratko odgovara, a ja izdahnem.
"Morate da me pustite unutra, trebam da odem po nju."
Odmahnuli su negativno glavom, a ja sam se uhvatio za čelo.
"Otišla je sa nekim tipom u pripitom stanju i oskudno odevena, moram da je uzmem i odvezem kući."
Objašnjavao sam dok su me oni gledali dobrih dva minuta.
"Nemoj da se zadržavaš."
Rekli su u isto vreme pomerajući se da prođem. Klimnuo sam glavom te sam bukvalno utrčao unutra.
Pozvao sam Reu na telefon ali joj je bio isključen. Srce mi je tuklo sto na sat dok sam išao redom i pitao svakog policajca da li ju je video. Niko ni traga joj nije video, a mene je već uhvatila panika. Ko zna u kakvo se sranje uvukla.
"Relja!"
Neko me je pozvao te sam se brzo okrenuo. Jedan od policajaca mi je prilazio dok sam ja koračao unazad.
"Rea je otišla do ćelije Liama Garcie. Ovuda."
Poveo me je za sobom, a ja sam išao kao poslušni pas. Samo budi dobro, molim te.
Kada smo ušli u deo gde se nalazi i Liamova ćelija adrenalin mi se povećavao.
Iza mene su išla tri policajca za svaki slučaj.
Jedan od njih mi je otvorio vrata, a kada sam ugledao Reu u haljinici koja joj je dosezala do pola butina, kako trlja sneno glavu naslonjena na zid kamen mi je pao sa srca.
"Rea."
Olakšavajuće sam rekao dok sam ulazio unutra.
"Relja, šta ti radiš ovde?"
Brzo se okrenula ka meni, a ja sam joj prišao skidajući svoju crnu duksericu i prebacujući joj je preko ramena.
"Hana me je uplašeno zvala misleći da ćeš da uradiš nešto nepromišljeno pijana."
Kažem joj dok prolazim rukom po kosi tek sada primećujući Liama koji nam se smeškao.
"Kako si znao gde sam?"
Upitala me je, a ja sam odmahnuo rukom.
"Pusti to sada, šta radiš ovako kasno u zatvoru?"
"Liam me je pozvao, želi da zakažemo suđenje za što kraći vremenski rok."
Kaže mi, a ja klimnem glavom skoro pa zbunjeno ga gledajući.
"Znaš da za to ne moraš da je zoveš ovako kasno? Postoje policajci koji joj to prenesu."
Pogledao sam ga odlučno, a on je odmahnuo glavom.
"Advokatica i ja imamo dogovor, zar ne?"
Pogledao ju je kao da nešto zna, a ona je brzo klimnula glavom sklanjajući kosu sa lica. Umorna je i to se baš i vidi i oseti. Kao da će se svakoga minuta srušiti.
"Ako ste se dogovorili, vreme je da krenemo."
Pogledao sam u Reu koja je klimala glavom, a Liam se sve više osmehivao.
"Baš ste mi slatki, a sada izađite, vreme je za spavanje."
Okrenuo se te je ustao sa stolice dok je lagano zavrtao ćebe na krevetu.
"Idemo."
Gnusno sam ga pogledao dok sam stavljao ruku na Rein struk pogurkivajući je da pođe.
"Srediću ovo Liame."
Rekla je dok je izlazila.
"Kako drugačije advokatice?"
Pronicljivo se nasmejao te su se vrata za nama zatvorila, a njena glava je klonula na moje rame.
"Da li si dobro? Povredili su te?"
Upitao sam dok sam je još više približavao sebi ne dozvoljavajući da padne.
Jako je stezala moju duksericu oko sebe dok je poluotvorenih očiju išla.
"Je l' ti zima?"
Upitao sam je dok smo ulazili u glavni deo zatvora.
"Da..."
Skoro pa je prostenjala, a ja sam se trznuo.
Zaustavio sam se u hodniku te sam se okrenuo ka njoj.
"Dođi."
Uhvatio sam trenerku te sam joj je sklonio sa ramena stavljajući je lepo iza nje da može ruke u rukave da provuče, kao što je i uradila.
Zakopčao sam je kao malo dete te sam je opet privio uz sebe.
"Moja trenerka ti dođe dužine kao haljina. Katastrofa."
Gunđao sam dok se ona smeškala idući tik uz mene.
Kao oparena se uspravila kada smo došli do dela gde je bilo lom policajca te je dostojanstveno krenula, kao tek probuđena, pored mene. Ne dozvoljava da je iko vidi u lošem izdanju pa to ti je.
"Doviđenja."
Kulturno smo pozdravili policajce koji su nas čudno gledali. Verujte mi ljudi i ja bih da sam na vašem mestu.
"Gde si se parkirao?"
Upitala me je dok je obavijala ruke oko sebe jer joj je zima.
"Tamo."
Pokazao sam rukom niz parking, a ona je brzim koracima krenula ispred mene.
"Otvaraj, smrzoh se."
Cupkala je ispred suvozačevih vrata dok sam se ja smeškao. Otključao sam kola, a ona je brzinom vetra uletela u njih.
Seo sam za volan, paleći kola, dok su njoj zubi cvokotali od hladnoće.
Prislonio sam ruku na njenu golu butinu te se ona stresla od topline ruke, a ja od hladnoće butine.
"Je l' hoćeš da nazebeš?"
Upitao sam je paleći i grejanje na sedištu i sva oko nas.
"Ne..."
Tresla se kao prut dok sam ja pokretao motor i izlazio s parkinga.
"Zvao te je dok si bila u klubu?"
Upitao sam, a ona je klimnula glavom.
"Imamo dogovor, da čim me pozove moram da idem kod njega. A pošto se to dešava jako retko morala sam da napustim zabavu sa jednim od njegovih ljudi.",
Objasnila mi je celokupnu situaciju, a ja sam izdisao dok sam klimao glavom.
"Koliko si popila?"
"Nisam uopšte mnogo, trezna sam skroz."
Trljala je oči rukom razmazujući neko crnilo po očima. Šminka i žene, strašno.
Uzeo sam telefon te sam okrenuo Hanin broj. Javila mi se skoro posle prvog zvona.
"Jesi li je našao?"
Odmah me je upitala, a ja sam na kratko pogledao u Reu koja je već zaspala na sedištu, mora da se utoplila.
"Jesam. Dobro je, bez brige."
Odgovorim joj, te očujem izdah s druge strane slušalice.
"Gde je bila?"
"Išla je do nekog klijenta, imao je neke probleme."
Uopšteno joj kažem ne zalazeći u stina crevca.
"U redu, hvala ti."
Olakšavajuće je rekla.
"Čuo sam da je dečak. Čestitam ti."
Osmeh mi se nacrtao od uha do uha dok sam to izgovarao.
"Da! Hvala ti! Iako mi je žao što nije devojčica al' otom potom."
Smeškala se dok mi je govorila, a ja sam bacio pogled na uspavanu lepoticu pored mene. Verujem da njoj ne bi bio problem ko god da je pola dete. Samo da ga dobije.
"Idem ja onda, pa se vidimo."
Kažem Hani spreman da prekinem vezu.
"Važi, ćao."
Al' ona je to pre mene uradila te sam ja samo odložio telefon na njegovo mesto.
"Gde da te vozim lepotice?"
Upitao sam Reu kada se promeškoljila u sedištu, te mi se osmehnula lagano, do pola, otvarajući oči.
"Kod tebe."
Tiho je rekla te je ponovo sklopila oči. Ne moraš dva puta da mi kažeš, tvoja želja je za mene zapovest.
Pomerio sam joj pramen kose s lica sklanjajući joj ga iza uha dok sam se smeškao.
Bože koliko je samo volim.