Završna reč

22

Rea
Rossi

Bip.
Bip.
Bip.
I veza je bila prekinuta, a ja sam i dalje bila zabezeknuta. Vilica mi se klatila dok sam jedva do daha dolazila. Takav sasek sam osetila da sam imala osećaj kao da mi je neko srce isčupao.
"Ja...ovaj..."
Ustala sam poludezorientisano, dok sam i dalje u glavi pokušala da svarim činjenice.
"Rea šta je bilo?"
Tata me je pitao dok su sva trojica poustajali za mnom.
"Moram u bolnicu."
Mahnula sam rukom kao da nestajem. Kao da mi se sve priviđa.
"Mama i Entoni su imali saobraćajnu nesreću."
Suzdržim se da mi krik ne napusti usta te sam samo brzo otrčala da se obujem.
"Dodaj mi ključeve."
Dominik je viknuo, dok je Renato uzimao tri ključa iz posude.
"Je l' ti rekao kako su?"
Upita me tata, a ja odmahnem glavom dok pokušavam pertle da vežem.
"Samo mi je rekao i prekinuo vezu..."
Izlazim iz kuće te brzo trčim ka kolima, ali me nečija ruka vrati unazad.
"Ne možeš da voziš u takvom stanju."
Okrenem se ka Renatu te odmahnem glavom.
"Nemam vremena za ubeđivanja. Idem."
Odgovorim te brzo sednem za volan zaključavajući vrata. Možda sam svojeglava i često tvrdoglava ali ja nemam vremena za njihovu sporu vožnju. Kako sam izašla iz dvorišta tako su tri crna džipa pošla za mnom. Osećam se kao u akcionom filmu. Al' ja sam kriminalac dok me zakon juri.
Nisam gledala na sat, al znam da sam u rekordnom vremenu stigla na svoje mesto ispred bolnice. Za divno čudo, uvek je slobodno.
Još jednom li me bude čekalo, tačno ću ga zakupiti.
"Da li si ti normalna?"
"Tri puta si u makazice uletela!"
Renato i Dominik izađu iz kola grdeći me, dok me je tata samo seckao pogledom.
"Normalna nisam, al živa jesam."
Kažem te se okrenem i brzo krenem ka ulazu u bolnicu.
Iza sebe imam tri muškarca kao obezbeđenje. Da nije situacija za suze, tačno bih se osetila posebno.
"Rea!"
S pola hodnika Hana je vrisnula te krenula da ide ka meni plakajući. Ubrzala sam korak te smo se tačno našle u centru.
"Hej, smiri se."
Grlim je dok mi ona rida u naručju. Zašto je ovoliko osećajna. Nju najmanja sitnica rasplače. Eto, sad zamislite kako joj je sada. Ne znam od kojih su kamenja mene sklepali, ali ja ne plačem. Bar, da iko vidi.
"Ja ne mogu..."
Prošaputala je na mojim grudima dok sam ja gledala ispred sebe u Relju koji je gledao u mene.
"Šta ne možeš?"
Saberem se te je upitam dok je ljubim u glavu.
"Da gledam mamu u bolnici. Sve slike, svi događaji mi se vraćaju."
Govori dok mi se trese u naručju, a ja izdahnem te je jače zagrlim.
"Biće ona dobro...Mora!"
Ohrabrujuće kažem te uočim kako tata razgovara sa doktorom.
"Hajde sad, smiri se. Nećemo Lea da plašimo. I zašto ste ga doveli?"
Odvoji se od mene te me pogleda suznih očiju.
"Gde smo mogli da ga ostavimo?"
Upita me dok šmrcka, a ja je samo pomazim po obrazu te je zaobiđem te odem do tate.
"Kako su?"
Upitam doktora sa kojim je pričao, a on me upitno pogleda.
"A Vi ste im?"
Ja sam tebi najveća noćna mora ako mi ne kažeš, al' njima sam...
"Moja majka je doživela saobraćajnu nesreću. Kako je?"
Upitam ga pribranije trudeći se da ne viknem. Sav je smotan!
"Za sada vam ništa ne možemo reći."
Ladno se okrenuo i otišao.
"Hej, ti!"
Viknem za njim, a on se trzne. Nezreli klinjo! Od kada oni rade na ozbiljnim stvarima.
"Izvinite?"
Podignutih obrva se okrene, a ja udahnem duboko te mu priđem, stavljajući prst na njegov mantil.
"Reci mi kako mi je majka, ili ću te poslati na operacioni sto sa otvorenim prelomom lobanje."
Kažem kroz zube, a on razrogači oči. Hoću, veruj mi da hoću.
Osetim nečiju ruku na svojoj te se trznem.
"Ne obraćajte pažnju na nju. Ima problema sa kontrolom besa u ovakvim situacijama."
Iznervirano sam gledala u Relju koji se doktoru veštački smeškao dok se izvinjavao.
"Vaša...Devojka je luda! Ovo su otvorene pretnje."
Zgroženo kaže, a ja samo što ne povratim. Devojka? Ubiću ga.
"Kakva devojka bre? Dolazi ovamo!"
Viknem na njega te krenem da mu se probližavam al' me Relja uhvati za struk i vrati unazad.
"Smiri se."
Kaže mi dok me drži, a ja samo što ne puknem. Udariću ga. Hoću majke mi.
"Ni ne usuđuj se tu nogu da podigneš."
Preteći tiho je izgovorio, a ja sam samo izdahnula.
"Kako su? Šta se desilo? Kako?"
Ređam pitanje za pitanjem, a on se opusti jer moj bes zamenjuje briga.
"Ne znam. Ni meni niko ništa nije rekao. Samo su me pozvali i rekli mi da su u lošem stanju i da su imali saobraćajku."
Odgovori mi te osetim kako njegove ruke na mom struku pulsiraju te se trznem i pogledam ih, a on kao oparen skloni ruke sa mene udaljavajući se dva koraka u nazad.
"Moraju da budu dobro."
Gunđam sama za sebe dok se okrećem i prolazim rukom kroz kosu.
"Seko..."
Okrenem se ka Leovom glasu te ga pogledam. Gledao me je suznih očiju dok mu je vilica podrhtavala.
"Reci pile moje."
Čučnem ispred njega te ga uhvatim za ruke.
"Hoće li mama i tata biti dobro?"
Upita me, a ja izdahnem te na blic pogledam u Relju. Odmahnuo je glavom te i on čučnuo pored nas.
"Leo, biće dobro. Jaki su oni."
Odgovori mu, a ja se osmehnem kada pogledam Leov osmeh.
"Zaista?"
Upita nas, a ja klimnem glavom.
"Zaista."
Poljubim ga u obraz, a on raširi ruke te nas oboje obuhvati oko vrata privlačeći nas u zagrljaj.
Za malo sam glavu sudarila sa Reljinom kada nas je Leo naglo povukao.
"Biće dobro!"
Cikne te se udalji od nas, a Relja i ja ostanemo onako zbijeni na sekund. Kako smo ustali tako me je nešto počupalo.
"Ako si gladan kupi sendvič, ne jedi moju kosu."
Namrgođeno kažem dok on vadi moje pramenove kose iz usta. Samo me je presekao pogledom te sam ja izdahnula i otišla do Vuka koji je stajao naslonjen na zid.
"Dobro si?"
Upitam ga, a on klimne glavom.
"I mene muče slike iz prošlosti."
Kaže te ja samo raširim ruke dok mi on uranja u zagrljaj.
"Sve nas muče. Ali prošlost neka ostane u prošlosti...Prošle su godine od tada."
Kažem mu, te on klimne glavom.
Pre oko devet godina mama je završila u bolnici sa metkom u grudima. Taj period bio je haotičan. Svi smo jurili kao bez glava. Ona je umirala. Ja sam pokušala da utešim Vuka i Hanu, a samo sam želela da i ja plačem. Od kako su rođeni glumim da sam jaka, al i ja uvek imam želju da plačem kada i oni. Vremenom, organizam se navikne. Al' onda, moja četiri zida gledaju kako se raspadam.
Tada sam posle petnaest godina ponovo videla Entonia. Starijeg...S bradom...Kako sedi u čekaonici i moli se da moja mama, a njegova ljubav preživi. Nije bio sam. Tu je bio sa jednim dečkom koji je izgledao kao da ga ništa ne dotačinje. Relja. Tada sam ga prvi put videla i upoznala. Došao je posle sahrane svoje bake pravo u bolnicu. Verovali ili ne bio je fin prema meni, a ja...Pa bila sam ja, al' manja doza. Šta sam mogla, majka mi je umirala...Ne biram reči, ne biram šta me nervira, šta ne...Naprosto bilo je gadno. A od tada, pa sve do sada uverila sam se da taj dečko, nevinog izgleda i ponašanja uopšte nije takav. To je đavo lično.
"Hajde sada. Smiri se, sve će biti dobro."
Kažem Vuku i sebe ubeđivajući u te reči...Lagano se odaljim od njega te se leđima naslonim na zid dok sam pogled preusmeravala na vrata ispred sebe.
"Dođi da mi tebe utešimo."
Renato i Dominik mi priđu te me povuku u zagrljaj.
"Čemu ovo?"
Upitam ih dok se opuštam, a disanje mi se ubrzava. Tek sada osećam koliko boli. Osećam se ogoljenom i ranjenom.
"Ti sve tešiš, mora neko tebe."
Dominik me pomazi po glavi dok sam se ja suzdržavala da ne zajecam. Ostani jaka Rea, možeš ti to.
"Hvala vam...Volim vas neopisivo."
Kažem dok se odvajam od njih, a oni me blago pogledaju.
"Rea i izlivi emocija, zapisaću ovaj datum."
Renato mi namigne, a ja iskrivim glavu.
"Biće oni dobri, mala, ne brini."
Dominik me uštine za obraz, a ja iskrivim usnu u polu osmeh. Biće, zar ne?
"I? Kako su?"
Očujem Reljin glas te se trznem i odskočim dva koraka unazad. Doktor!
Priđem im te dok mi igra želudac sačekam da doktor progovori.
"Žao mi je...Ali nismo uspeli da ih spasimo. Primite moje saučešće."
Sa...Sa...Saučešće?
Gledala sam u doktora dok mi se mutilo pred očima. Čula sam vrisku iza sebe i plač. A ja...Pa osećala sam se mrtvo iako mi je srce kucalo tolikom brzinom dok mi se duša cepala.
"Rea!"
Noge su me izdale te sam krenula da padam. Bledo sam gledala sve ispred sebe dok sam bila u Reljinom naručju.
"Hej...Ne padaj u nesvest. Rea! Pogledaj me."
Drmao me je.
Pokušavao je da me trzne, al to nije moguće.
Krik koji je nadirao bio je toliko snažan da mi je stegao grlo dok mi je mrak padao na oči.
Jedna rečenica, vrtela mi se kroz glavu sve dok nisam dotakla dno. Crno, bolno, dno.
"Primite moje saučešće."