Završna reč

21

Rea
Rossi

- dva dana kasnije -

Jedan slobodan dan u sedmici obavezno ostavim za posetu ocu i braći. To je naš dan  gde uživamo maksimalno na najopušteniji način.
Izlazim iz svojih kola u rukama noseći razne grickalice koje sam donela, kao i lizalice za mene naravno. U susret mi je išao Renato koji se nečemu smejao.
"Imam nešto na licu?"
Upitam ga dok mu prilazim i ljubim ga u obraz.
"Ne, samo se Dominiku smejem."
Odgovori, te me zagrli.
"Šta je sad uradio?"
Pitam ga dok idemo ka kući, a on se još jače nasmeje.
"Nadao se da ćeš Hanu povesti, pa se skockao."
Govori mi dok ulazimo unutra, a Dominik već uveliko viče.
"Znaš da nisam!"
Njegov duboki glas se prolomio kućom, kao i Renatov i moj smeh.
"Dođi da te vidim? Jesi li obukao košulju?"
Upitam ga dok se izuvam te u tom momentu se on pojavi iza mene te me podigne u svoje naručje.
"Jedeš li ti šta?"
Zapita se dok me drži na svojim grudima okrenutu leđima ka njemu dok ja držim patiku u ruci.
"Jedem."
Kažem mu, a on frkne.
"Travu?"
Postavi mi pitanje, a ovaj put ja iznegodujem.
"Jedem sve sem trave, a sada me spusti."
Smejem se jer je Renato počeo da me golica. Iako sam najstarija, osećam se kao najmlađe dete. Onako pravo mezimče.
"Dođi na par dana kod nas, pa ćeš videti kako se kilogrami nabacuju."
Renato me zeza dok svo troje idemo ka dnevnom boravku.
"Da, samo mi još to treba."
Prevrnem očima dok se bacam na trosed, a njih dvojica sednu svako na svoje mesto.
"Tata je rekao da ne jedemo bez njega, tako da, verujem da ne smemo da se usudimo da malo zamezimo dok ne dođe."
Pokunjeno mi Dominik kaže, a ja složim tužnu facu.
"Umrećeš mi od gladi, mukice."
Uštinem ga za obraz, a on se nasmeje.
"A gde je tata?"
Tek sad shvatam da me nije dočekao kao prošlog puta.
"Otišao je da odveze mamu negde."
Renato mi odgovori, a ja klimnem glavom suzdržavajući se da ne prevrnem očima.
Zoi Rossi. Ne, ta žena je samo na papirima Rossi, ni šta više.
"Znamo da je ne voliš, ne moraš se pretvarati."
Dominik me ćuške u ruku, a ja podignem obrve te slegnem ramenima.
"Mene interesuje koga ti voliš."
Renato se nadoveže, a ja skupim usne.
"Mnogo njih ja volim. Moja porodica je velika. Volim mamu, tatu, vas dvojicu, Hanu."
Namignem Dominiku, a on prevrne očima.
"Volim Vuka, Lea, Mateu, Lucija, Entonia...Je l' dosta?"
Nasmejem se, a Renato provrti glavom.
"Bilo je lakše da kažeš volim celu porodicu osim Relje."
Iskrivim obrvu dok ga upitno gledam.
"Relja nije moja porodica, tako da nisam mogla to da kažem."
Slegnem ramenima, a oni se nasmeju.
"Nije bitno što niste u krvnom srodstvu, al' tu je. Brat od Hane, Vuka i Lea...Porodica je."
Dominik pametno kaže, a ja još pametnije odgovorim.
"Porodica se ne mrzi."
Istaknem očigledno.
"Ne mrziš ga."
Renato doda, a ja se brecnem.
"A da ne pričamo više o njemu?"
Upitam ih te se štrecnem kada očujem tatu iza sebe.
"Zašto ste vi mangupi naljutili moju princezu?"
Kao oparena skočim te mu se zaletim u zagrljaj.
"Znaš da se uvek ljuti bez razloga?"
Renato ga upita dok mi mrsi kosu i prolazi pored mene.
"To nije istina."
Odnegodujem te se odvojim od tate koji me poljubi u glavu.
"Znam da nije, pusti ih."
Namigne mi te pokaže ka kuhinji.
"Tvoje omiljeno jelo je spremno."
Tata mi kaže dok se smeška, a ja raširim oči.
"Zezaš me?"
Brzo se okrenem te krenem ka kuhinji dok mi se Dominik smejao iza leđa.
"Da sve jedeš kao lazanje, ne bi bila laka kao pero."
Ma ne može Dominik, a da mi ne pridikuje.
"Ništa nije ukusno kao lazanje."
Slegnem ramenima zauzimajući svoje mesto za već postavljenim stolom.
"Čekajte, madam, da vam sipam."
Renato se našali te mi u tanjir stavi veliko parče najukusnije hrane na ovom svetu. Još ovaj kačkavalj...
"Kada umrem, da me pokopate zajedno sa lazanjama."
Ni pet, ni šest, odvalim te se tata zagrcne.
"Ne šali se sa time."
Prekori me, a ja se namusim.
"Jednog dana, ne sada. Ne umire mi se. Nisam još ostvarila sve planove."
Kažem dok na vuljušku nabadam parčence te ga stavim u usta i sočno krenem da ga žvaćem.
"Moraš da se udaš.'
Renato kaže, a ja pokažem prstom ka njemu te klimnem glavom.
"Moramo prvo mi da ga ispitamo."
Dominim doda, a ja ga smrknuto pogledam.
"U prevodu da ga na naš način spremimo na brak sa tobom."
Renato je lutkica koja se uvek šali, ali kada je ozbiljan onda je zaista ozbiljan.
"Trebam decu da imam, nemojte da ga povredite."
Našalim se, a tata odmahne rukom dok se smejao.
"Mi planiramo da ga obučimo kako sa tobom treba da se ponaša. Nećemo ga biti."
Nakrivim glavu u neverici dok su se tri muškarca gromoglasno smejala. Kako su zli.
"Ja sam jednostavna osoba."
Slegnem ramenima dok tamanim onu lazanju, kao i oni.
"Toliko si jednostavna da se tvoj ni jedan korak ne može predvideti. Znamo se od kada smo se rodili al' ni dan danas ne znamo kako da baratamo sa tobom."
Dominik iskreno kaže, a ja izdahnem.
"Da sam džojstik, pa da poverujem. Al' pošto sam ljudsko biće i nemam dugmiće verujem da samo preterujete."
Il' se bar nadam da preteruju...
"Kako ti je na poslu?"
Upita me tata menjajući temu te se zahvalno osmehnem.
"Nije lako, al' se ne žalim. Poneki icident tu i tamo, al' navikne se čovek."
Nasmejem se, a oni me upitno pogledaju.
"Ma ništa strašno. Samo sam imala bliski susret sa cevkom pištolja u rođenom stanu."
Kažem kao da to nije nešto, a oni se uskomešaju.
"Rea. Objasni."
Tata je bio mrtav ozbiljan, a ja sam izdahnula.
"Odbila sam slučaj od nekog lika, on je to brzo saznao, došao je da mi preti...I tako. Na kraju smo završili na podu rvajući se i spasila sam se."
Ukratko ispričam, izbacujući delove sa zamalo silovanjem, jer zaista ne želim da neko od njih uprlja ruke krvlju tražeći nitkova u zatvoru. To ću ja da uradim, bar se nadam.
"Kako?"
Dominik brzo upita, a ja se podsmehnem.
"Relja je došao u pravi čas i uspeo je da ga skloni sa mene."
Slegnem ramenima dok prevrćem očima. Uvek on u svakoj priči ispadne super heroj. Al' dobro, makar sam ostala živa.
"Šta radi Relja kod tebe?'
Tata me upita, a ja bestidno prevrnem očima.
"Kako šta? Pa to joj je dečko!"
Renato odvali, a ja ga za malo pogodim nožem.
"Hej! Supusti to."
Dominik s podignutim rukama u vis pokazuje očima ka nožu u mojoj ruci, a ja samo izdahnem te poslušam.
"Nije mi dečko. Zvao me je zbog nekog slučaja, uspela sam da se javim u tom trenutku, al' nisam videla ko zove te sam zavapila za pomoć. Došao je, spasio me i eto."
Odgovorim smušeno, a tata klimne glavom.
"Šalio sam se samo. Znamo da on nije tvoj nivo."
Renato mi namigne, a ja zaista ovaj put dobijem nagon da ga zadavim.
Zvono na mom telefonu me prene iz te zamisli, te se Renato nasmeje, tata progunđa, a Dominik izdahne.
"Mora da te zove u vezi nekog slučaja.'
Renato izimitira moj glas, a ja prevrnem očima te pogledam u telefon da vidim ko zove.
Relja.
Dobre tajminge ubadaš, nema šta.
"Kad tvoje ime na ekranu ugledam, dođe mi karticu iz telefona da izvadim."
Tako se javim ne čekajući išta da progovori, a on samo izdahne.
"Ni ja ne skačem od sreće što te zovem."
Kaže osorno i hrapavo, a ja skupim obrve, čekajući da nastavi.
"Dođi u bolnicu, Entoni i Klara su imali saobraćajku."