Završna reč

85

Relja
Moor

- četiri meseca kasnije -

"Zapravo jako je puno takvih ljudi u današnje vreme."
Jedan od kolega je rekao dok smo svi zajedno sedeli u restoranu održavajući uobičajen mesečni sastanak.
"I to je pogubno za našu naciju."
Nadovezao sam se.
Nije ni sat vremena prošlo, a meni se već ide kući. Želim da zagrlim svoju suprugu i spavam kao čovek. Poslednjih dana sam radio na jednom slučaju i totalno sam u autu. Oka sklopio nisam kako treba.
Zvuk telefona me prene iz zamišljenosti te se izvinim i odem da se javim.
Rea zove. Verujem da je ponestalo kiselih krastavaca u frižideru.
"Draga."
Javim se dok idem ka toaletu.
"Zovem te samo da ti kažem da mi je pukao vodenjak."
Kako je to rekla zastao sam u pola pokreta, a srce je krenulo mahnito sa mi lupa.
"Porađaš se?"
Gotovo sam viknuo na nju, a ona se nasmejala.
Smeje se?
"Pa nisu mi krenule kontrakcije, tako da ne još uvek. Bez brige ti. Samo sam želela da ti javim, a sada idem da se istuširam i obrijem. Mogla bih i kosu da operem."
Je l ona luda ili me samo zajebava?
"Kakvo crno pranje kose? Čekaj me dolazim i idemo u bolnicu."
Brzim koracima sam krenuo do stola ne prekidajući vezu.
"Rekla sam ti da ne brineš! Zvaću te kada bude bilo potrebe u bolnicu da se ide."
"Rea ne nerviraj me nego lezi i čekaj da dođem."
Pući će mi glava jednog dana od njenog inaćenja.
"Raširenih nogu da čekam ili ćeš sam da ih raširiš?
Zezala me je, a meni do smeha bilo nije. Presekao sam se živ.
"Ne nerviraj me."
Prorežao sam na nju tiho dok sam prilazio stolu.
"Izvinjavam se ali moram da idem. Supruga mi se porađa."
Rekao sam dok mi je jedan deo mene već bio u kolima na putu kući.
Svi su s razumevanjem prihvatili činjenicu da idem usput mi čestitajući.
"Ne porađam se još."
Očuo sam otvaranje tuš-kabine te sam izdahnuo.
"Izađi iz nje nemoj da padneš."
"Rekla bih ti da odjebeš, al pošto te volim i znam da se brineš prećutaću."
Slatko je rekla dok sam ja odmahivao glavom.
"Puno ti hvala na tome. Zaista bih voleo kada bi me jednom u životu poslušala."
"Relja."
Prostenjala je, a mene je preseklo preko stomaka.
"Rea?! Jesi li dobro? Jebeno izađi iz tuš-kabine dok ne dođem."
Iznervirano sam rekao lupajući rukom o volan.
"Dobro sam samo si dosadan."
Nasmejala se, a ja sam smanjio brzinu.
Ubiće me jednog dana u to sam sigurna.
"Idem da se istuširam. Želiš li da upalim kameru?"
Zadirkivala me je dok sam ja stezao očne kapke. Poginuću.
"Rea, ljubavi, izađe iz klizave tuš-kabine, molim te."
Očajnički sam rekao, a ona je u tom momentu pustila vodu.
"Ne smem prljava na porođaj."
Inatila se.
"Pa nisi orala pobogu!"
Prekinula mi je vezu. 'Ladno mi je prekinula jebenu vezu. Ludim zbog nje.
Zar treba da je zaboli stomak, da se oklizne i padne tamo i povredi se?
Nikada me nije slušala i nikada mi to kao sada nije smetalo.
Činilo mi se kao večnost da je prošla dok nisam došao kući.
"Rea!"
Viknuo sam na ulaznim vratima, al nije se odazivala.
"Rea!"
Ponovio sam penjući se uz stepenice.
Očuo sam vodu u kupatilu te sam odmah krenuo tamo.
Zatekao sam je kako sedi u tuš-kabini i pere kosu.
"Pa da li si ti normalna?"
Otvorio sam vrata, a ona se cimnula kada me je videla.
"Zatvori to iskvasiću pod."
"Daj mi tuš."
Pružio sam ruku ka njoj, al ga je izmakla.
"Gde si pošao obučen? Ja to da perem i peglam ponovo ne mogu."
Stegnuo sam vilicu te sam se u par koraka skinuo ceo i ušao u tuš-kabinu iza nje.
"Kako možeš da pereš kosu, a pukao ti je vodenjak?"
"To što mi je pukao vodenjak ne znači da ću se odmah poroditi. Možda se čak i sutra porodim.'
"Kako to?"
Zbunjeno sam je pitao dok sam joj prao kosu.
"Ne znam, tako mi je doktorka rekla."
"Rekla ti je da pereš kosu pred porođaj?"
"Šta si se uhvatio moje kose, dosadan si."
"Nisam dosadan samo sam u šoku."
"Pa odšokiraj se jer me nerviraš. Usput, kako je prošao sastanak?"
Promenila je temu, a tenzija je spala.
"Dosadno. Spavalo mi se od kako smo došli."
Na ovo se nasmejala.
"Pa dragi, što si spavao spavao si. Beba kada dođe taj luksuz više nećemo imati."
Izdahnuo sam te sam polako probacio prste kroz njenu kosu.
"Nedostajaće mi privatnost koju smo imali."
Tiho sam rekao masirajući joj glavu.
"I meni."
Uzdahnula je te se okrenula polako ka meni.
"Ali kada budem u rukama držala svog sina, neću ni pomisliti da se žalim na to što ne mogu da naskočim na tebe kada mi se prohte."
"Već ga voliš više od mene?"
Našalio sam se sa njom bez imalo ljutnje u glasu.
"Dve različite ljubavi su prema detetu i mužu. Za obojicu bih dala život, to je jedino isto."
Prešla mi je rukom preko stomaka. Udahnuo sam duboko te sam klimnuo glavom.
"Hajde, izađi da se obrišeš. Prehladićeš se."
Polako sam je izveo iz tuš-kabine te sam je obrisao.
Dobrih tri sata kasnije bio sam pogubljen.
Reini vrisci su odjeknuli celom kućom i presekli me na smrt.
"Rea?!"
Potrčao sam uz stepenice.
Duša mi je bila u nosu, a najgori scenariji u glavi.
Brzo sam otvorio vrata te sam je zatekao na podu, leđima naslonjenu na krevet.
"Mislim da želi da se upoooznamo!"
Kroz jauk je to izgovorila. Stajao sam na vratima poput kipa u stanju šoka.
Da li je moguće da je već vreme? Kao da sam juče saznao da je trudna.
"Hajde, idemo. Dođi."
Čučnuo sam pored nje u nameri da je uzmem u naručje ali nije mi dozvolila.
"Preteška sam. Nećeš moći niz stepenice da me saneseš pašćemo."
Bila je razumna čak i u ovakvoj situaciji.
Odmahnuo sam glavom te sam je olako podigao sa poda u naručje.
"Kada ćeš shvatiti da nisi debela, a da ja nisam slabić?"
Upitao sam je oprezno je spustajući niz stepenice.
"Kada se porodim."
Vrisnula mi je na uvo te se obema rukama jako zakačila za mene.
"Polako. Diši, molim te."
Laktom sam otvorio vrata te sam se tu susreo sa Entonievim i Haninim zabezeknutim pogledima.
"Ne gledajte me tako nego mi otvorite vrata od kola, porađa se."
Nestrpljivo sam rekao te su se oni pokrenuli.
"Rea, moraš da dišeš duboko. I ne misli na bol! Nikako na to ne misli! Misli na bebu."
Hana ju je savetovala dok je išla iza nas.
"Sedi pozadi sa njom, ja ću voziti."
Entoni mi je rekao, a ja sam se na trenutak zbunio.
"Zašto bi ti vozio?"
"Sedi kod Ree, nećeš sigurno voziti tako pogubljen."
Bio je izričit, a ja poslušan.
Seo sam iza Ree nju okretajući ka naspramnim vratima, te sam se naslonio na moja.
Jednu ruku sam joj držao na licu, a drugu na stomaku. Sin mi se toliko jako ritao da sam pomislio da ću mu uhvatiti nogicu.
"Gde vozim? U državnu ili?"
"Ne. U onu privatnu što sam ti pokazivao."
Rekao sam te sam svu svoju pažnju preusmerio na Reu.
"Pogledaj me."
Polako sam joj podigao bradu ka sebi.
Oči su joj bile natečene od plača, a vilica joj je podrhtavala. Jedva se suzdržavala da ne poviče od bola.
"Ti si jaka žena i moj borac. Možeš ovo da izdržiš, moraš."
Mazio sam joj obraz tiho šaputajući.
"Boli me. Mnogo me boli."
Prostenjala je dok je snažno zatvarala kapke od naleta žigova.
"Slušaj Rea."
Hana se okrenula ka nama.
"Kada sam se porađala, vraški je bolelo iskreno ali nisam toliko razmišljala o bolu. Ne kažem da se nisam presavijala i jaukala jer jesam. Ali nisam mu se predala. Moraš da budeš jaka. Još malo ćeš da rodiš biće koje će biti vredno sve ove patnje. I znam da će ti posle biti svejedno, dal boli ili ne. Zato, sada zamisli da si se porodila i da idemo da vidimo bebu."
Stegnula joj je ruku u znak podrške, a Rea je klimnula glavom nemoćna išta da kaže.
Nisam mogao da je gledam ovako kako se kida.
Bolelo me je sto puta gore.
Podigao sam joj glavu te sam nežno prstima prešao po mokoj koži vrata.
"Opusti se."
Tiho sam rekao te sam nam spojio usne.
Želim da joj odvratim misli od bola, al nije išlo.
Pri naletu svakog grča jako bi me ujela za usnu ili krenula brzo da diše.
"Ljubi me Rea, zaboravi na bol."
Prošaputao sam joj na usnama.
"Ljubi me Rea, iskali svu bol na meni."
Kada sam to rekao snažno nam je spojila usne jaukajući između poljubaca.
"Da su mi ikada rekli da ću doživeti da i od Ree i Relje u isto vreme dobijem sestrića i bratanca, ne bih im verovala. A još manje da će im to biti zajedničko dete."
Hana je komentarisala na prednjem sedištu.
"Ja sam mislio da će se poubijati."
"A i to! Kako su se ophodili jedno prema drugome ni u malom mozgu mi nije bila ljubav između svega toga."
"Zato Klari jeste."
"Mama je kao detektor. Gledaj ih sad. Pa udavićete se! Dišite!"
Vikala je na nas, a ja sam se samo nasmešio.
Rea mi je jaukala u ustima i to joj je olakšavalo put do bolnice. Nisam želeo da se odmaknem makar bez kiseonika ostao.
"Relja! Torba za porodilište!"
Hana je viknula, a ja sam se na sekund odvojio od Ree.
"U gepeku je."
Jedva sam izgovorio jer je Rei očigledno prijao naš poljubac.
"Stigli smo."
Entoni je nepunih pet minuta kasnije rekao, a ja sam izdahnuo.
Ljubio sam je kao na iglama, a ona mi se u bolu davila na usnama.
"Hvala Bogu."
Prostenjala je te se polako uspravila u sedeći položaj.
Izašao sam iz kola te sam je uzeo u svoje naručje.
Ispred bolnice nas je čekao ceo tim sa kojim smo sarađivali od početka Reine trudnoće.
"A i ovaj dan da dočekamo."
Doktorka se našalila dok sam spustao Reu na pokretni krevet.
"Uvedite je unutra, kombi sa reporterima upravo ulazi na parking."
Entoni nas je nestrpljivo obavestio, a ja sam izdahnuo.
"Pogledaj me. Sve će biti u redu. Tu sam. Jedna vrata od tebe. Ako budeš osetila da ne možeš sama ulazim makar mi trista zakona to ne dozvoljavalo."
Ohrabrivao sam je dok su je uvozili u kliniku.
"Volim te."
Tiho je rekla te je glasno zajaukala od bola.
"I ja vas."
Uhvatio sam se za čelo te sam se kroz uzdah okrenuo ka Hani i Entoniu.
"Smiri se."
Hana me je zagrlila. U stomaku mi se rolerkoster nestrpljenja i strepnje spustao. Ovo je najgori mogući osećaj.
"Gospodine Moor!"
"Relja!"
I stigli su.
Gladni najnovijih vesti.
"Kako su saznali da se Rea porađa?"
Preleteo sam pogledom preko njih dvoje, a Hana je raširila oči.
"Gde si okačila?"
"Na snep sam poslala..."
"Pa sa kime se to dopisuješ kada su mi na vrat nabacili novinare?"
Prorežao sam jer mi ni najmanje do njih nije bilo.
"Iskreno bato, cela država je čekala ovaj trenutak. Tako da, ko god da je, učinio je uslugu ostatku naroda."
Potapšala me je po ramenu, a ja sam se okrenuo s namerom da uđem u kliniku.
"Samo jedno pitanje!"
Neko je doviknuo iza mene.
Hana i Entoni su ušli unutra, a ja sam ostao.
Proklet da sam al neka viša sila me vuče da se pohvalim.
"Čuli smo da Vam se supruga porađa."
Jedna novinarka je rekla.
"Naravno da ste čuli."
Kroz osmeh sam izgovorio.
"Pa nas interesuje da li bi ste nam sada otkrili kog je pola beba? Slobodno mogu reći da smo pratili vaše intervjue i profile na društvenim mrežama ali nigde niste objavili da li čekate dečaka ili devojčicu. Možda čak blizance?"
Nasmejala se na kraju, a ja sam odmahnuo glavom.
"Želim da budem uz svoju suprugu u ovom momentu. Sa zvaničnim otkrivanjem pola, kog vidim da jedva čekati svi da saznate, sačekaću dok se porođaj ne završi i sve ne prođe u najboljem redu. Izvinite me sada."
Klimnuo sam glavom te sam brzo ušao unutra.
Hajde Rea, možeš ti to.
••••
Dva i po duga sata kasnije operacionom salom se prolomio plač mog sina.
S tolikom silom u plućima sam izdahnuo bukvalno bacajući leđa na zid dok su me oči pekle od suza.
Bio sam dezorijentisan.
Čekaonica je bila puna naše rodbine.
Svi su mi čestitali, Entoni i Vuk su mi iscepali majicu, a ja sam ih sve bledo gledao dok sam sebi govorio da sam postao otac.
"Da li je ovde otac bebe Moor?"
Medicinska sestra u onom doktorskom skafanderu je izašla iz operacione sale tražeći me.
"Ja sam."
Brzo sam rekao dok sam još brže zakopčavao kaput jer mi je majica bila iscepana.
"Ako želite možete da uđete unutra ali prvo da obučete odelo."
"Naravno da želim."
Odmah sam rekao.
"Pođite za mnom."
Pokazala mi je rukom ka unutra te sam krenuo.
Dala mi je plavo medicisnko odelo, kapu i neke kese za cipele. Kada sam se spremio u čini mi se pet koraka sam bio ispred Ree koja je ležala na velikom krevetu, raširenih nogu, između doktora i medicinskog osoblja, dok je na grudima držala jednu malu veknu hleba.
"Draga."
Prišao sam joj ljubeći je u čelo.
Pogledala me je suznim i krvavim očima dok je u naručju držala našeg sina.
"Da li je ovo stvarnost?"
Plakala je kao kišna godina dok me je gledala, a rukama mazila bebicu koja je mirno ležala na njenim grudima.
Spustio sam nežno ruku na njegovu glavicu te sam i ja zaplakao kada je zagugutao.
"Najstvarnija stvarnost."
Odgovorio sam joj nežno je ljubeći.
"Dobili smo sina."
Oči su joj caklile.
"Hvala Bogu na tome."
Utisnuo sam snažan poljubac na njeno teme dok sam gledao u svog sina.
Tako mali, a tako prelep pa čak i onako umrljan majčinom krvlju.
Moja žena, moja snaga i najveća sreća podarila mi je novi razlog za život. Darovala mi je novi život za koji ću se brinuti sve dok sam živ.
"Sine."
Tiho sam ga pozvao, a on je sklopio okice i sneno povukao Reinu ogrlicu.
"Hvala ti."
Nežno sam je poljubio, a ona se osmehnula.
Pošto su morali sina da nam odvedu da bi ga okupali i obukli izašao sam iz operacione sale po Reinoj želji.
"I?"
Odmah su me saleteli sa svih strana.
Brisao sam suze i dovodio se u red.
"Možemo li konačno da saznamo ime?"
Klara je viknula srećno, a ja sam se nasmejao.
Slegnuo sam ramenima te sam im kratko odgovorio.
"Noa."
Entoni me je zagrlio, a meni su oči ponovo zasuzile.
••••
Trenutak kada su mi na grudi položili sina pamtiću do kraja života.
Tako topao.
Tako moj.
Tako deo žene koju volim.
Mir.
Osetio sam takav mir i spokoj kada sam ruke obavio oko njega da vam to ne mogu opisati.
Rea je ležala na krevetu pored mene, slikala nas i plakala.
"Ne mogu da poverujem da smo dobili sina."
Rekla je kroz osmeh brišući suze.
"Nas dvoje. Osobe koje su se na početku umalo poubijale, danas u rukama drže svoju krv i meso. Pogledaj ga. On je nešto najlepše što sam ikada videla."
"Nikada nisam sumnjao u nas."
Iskreno sam rekao dok sam duboko udisao Noin miris. Čist bebi miris.
"Ni ja nikada nisam sumnjala da ćeš biti najbolji otac na svetu."
Podigla je obrve, a ja sam pružio jednu ruku štipkajući je za obraz.
"Naša porodica je naša nagrada za svaki pad koji smo doživeli. Noa je naš trofej ljubavi. I napokon je vreme da budemo srećni."
Polako sam joj govorio, a ona se smeškala i plakala u isto vreme.
Njene suze su me u početku ubijale, a mesecima kasnije shvatio sam da ne plače jer to želi već jer je hormoni drmaju i ranjiva je i emotivna.
"Želim da napraviš veliko slavlje i da svi znaju da smo dobili sina."
"Koliko večeras ceo Rim će za to znati."
Obećao sam joj te sam ustao sa stolice, nežno je poljubio te sam joj spustio Nou u naručje.
Vreme je da podelim sa gladnim krdom novinara vest da sam dobio naslednika.
Jedva da sam se korak odaljio od bolnice već su me saleteli sa svih strana.
"Kako je prošao prođaj?"
"Da li je dečak ili devojčica?"
"Kako se zove?"
"Kako je Rea?"
Hiljadu pitanja je bilo, a ja sam imao samo jedan odgovor.
"Porođaj je protekao fantastično. Moja supruga i sin se trenutno odmaraju, a ja u ovom trenutku želim da budem uz svoju porodicu. Hvala vam na brizi, a i strpljenju. Doviđenja."
Klimnuo sam glavom te sam se okrenuo i ušao nazad u bolnicu.
Ne mogu da se zasitim pogleda na svog sina.
Već sada vidim da ću mu sve dopuštati.