Završna reč

15

- par sati kasnije -

Da li vi jedete sladoled kada ste  tužni ili rastrzani između dve stvari?

Ja ne.
Ja samo ne spavam.
I to bi bilo sasvim okej, da nisam osoba koja obožava da spava. Spavanje, pa sve ostalo. Imam običaj da toliko ishisterišem kada me neko probudi da su ljudi počeli da se sklanjaju od mene dok se sama ne probudim.

Jednom je Hana završila bežeći od šolje s kojom sam je gađala polu budna. Od tada, soba se zaključava, a ja spavam dokle mogu i dokle mi alarm dozvoljava.

A danas...Pa prošlo je dvadeset i četiri časa koliko nisam spavala i verujte mi, glava mi bubnji ali ja ne mogu. Šest sati je ujutru, sedim u dnevnom boravku i gledam televiziju. I ne, ne gledam film, gledam jutarnji program dok pijem čaj zamotana u mekano ćebe sa čupavcima na nogama. Kosa mi je u haosu, lice takođe, a ja ni mrtva ni živa. Pokušala sam da zaspim, ali to je rezultiralo padom sa kreveta prilikom obrtanja i puktanja. Razmišljala sam da nešto radim, da budem produktivna ali znate i sami osećaj kada vas sve mrzi, pa i da trepćete.

Sklapala sam oči ali sam ih istom brzinom i otvarala prilikom zamišljanja čudnih stvari. Vagala sam i vagala i donela odluku da se danas vraćam za Rim. Manjak posla, od mene pravi osobu koja razmišlja o levim stvarima, a to mi sada najmanje treba.

Gosti su otišli pre par sati u hotele, nisu želeli da ostanu da ne smetaju, a moji ukućani su se komirali čim im je glava krevet dotakla. Ja sam bila trezna do kraja večeri jer moj mozak nije primao signale od alkohola koji je tekao venama već je samo signalizirao mojim plućima da se pomeraju, dok sam ja sebi govorila "diši!".

Lupkanje papuča o pod me je trznula iz transa te sam lagano glavu preusmerila ka hodniku.

"Zašto si ti, dođavola, budna?"

Mama me razbuđeno upita, a ja slegnem ramenima.

"Nisam mogla da zaspim."

Odgovorim jednostavno dok se udobnije nameštam na dvosedu.

"Još ćeš i ranoranilac postati."

Počne da me zeza te samo produži u kuhinju. Od Haninog rođenja sve se promenilo. A najvažnije je to što je počela ranije da ustaje, nekada baš ranije evo kao sada na primer.

Mama i Entoni su imali neku krizu u vezi. Dobro, umanjujem. Razišli su se na par godina...Petnaest tačnije. Mama je raskinula veridbu pokušavajući da isceli rane. Usput, saznala je da je trudna sa Hanom i to joj ni malo nije išlo na ruku. Vuk je imao godinu dana, ja šest, a ona sama. Dobro, baka i deka su tu bili uvek, kao i moje tetke i ujke ali nije joj to bilo to.

Počela je da ne spava, a Bog sam zna da sam na nju povukla ljubav ka udobnom i toplom krevetu. Ustajala je rano, radila, održavala sebe živom tako što se zaokupira poslom.

Kako su godine prolazile uigrala se i postala ranoranilac prve klase. Kada se posle petnaest godina napokon "spojila" sa Entoniem on je bio u šoku otkud se ona pre njega budi. I tako, od tada, molim se Bogu da ne postanem ranoranilac na način na koji je moja majka, ja verujem da nisam psihički jaka kao ona i da to moja psiha, a ni srce nikada ne bi podneli.

"Je l' ti se svidela zabava?"

Upita me mama sedajući pored mene u rukama noseći šolju kafe i kolač pored.
Kolači, prva i najveća ljubav Klare Moor, definitivno.

"Bila je fenomenalna. Odavno se nisam iživela ovako."

Odgovorim iskreno dok zevam. Kako ću da se komiram u avionu, neće uspeti da me probude garantujem.

"Nisi otvorila poklone?"

Upita me dok pijucka svoju kaficu, a ja odmahnem glavom.

"Nije mi ni do čega trenutno."