Završna reč

88

Rea
Rossi, Moor

"Noa!!"
Iz sve snage sam bacila stolicu iza sebe dok sam najbrže što su me noge nosile trčala ka njemu.
Deca su vrištala, plakala i bežala, a ja ništa nisam mogla da uradim.
Pala sam pored Noinog tela i duša mi se razdvojila.
"Noa!"
Bespomoćni krik mi je napustio usta dok sam ridala na sav glas.
"Sine!"
Dozivala sam ga, ljuškala, mazila  ali ta prokleta rupa na čelu mi je uzela dete!
"Noa! Vrati se mami molim te!"
Davila sam se u suzama dok sam ga jako grlila. Još je topao. Moje srce, moj osmeh, moja duša, sve moje! Umirem ljudi, nema me!
Vrisnula sam toliko jako da imam osećaj da me je čuo centar grada.
Toliko boli da bol ne osećam.
Vuku me od njega.
Pokušavaju da nas razdvoje.
Ne dam!
"Ne! Ne može!"
On je moj sin i idem gde i on!
Na nebo? Na nebo!
"Noa, Noa, sine!"
Relja je bio na kolenima pored mene. Ja sam se gubila.
Sve mi je bilo mutno.
Osetila sam kako padam i zaista sam se nadala da je to Noa...
Idem za tobom sine, mama će ti uvek čuvati leđa.
••••
"Noa!"
Vrisnula sam iz dubine grla bacajući se sa kreveta.
Za sobom sam povukla toliko aparata da je sve pospadalo sa polica.
Gde sam ja to?
"Rea?"
Mama...
Sva natečena i pogužvana ušla je u moju sobu.
"Gde je? Gde mi je dete?"
Vikala sam čupajući sve one gajtane na koje su me prikačili.
"Rea smiri se molim te."
Vraćala me je nazad u krevet.
"Gde je?!"
Vrisnula sam dok su mi suze ponovo navrle na oči, a pluća me zabolela od vike.
"Rea!"
Hana je utrčala u sobu kao i Renato.
"Gde je Noa? Reci te mi da sanjam! Gde mi je dete? Progovorite!!"
Zaletela sam se ka Renatu, a on me je brzo uvukao u svoj zagrljaj.
"Gde je Relja?"
Zajecala sam na njegovim grudima, a on me je jako stezao.
"Rea..."
Započeo je, pa je zastao.
"Gde su?"
Uhvatila sam ga za košulju te sam je jako stegla.
"Relja i Entoni su u mrtvačnici."
Tiho je rekao.
Pala sam na kolena i nikada jače vrisnula.
Cela bolnica se digla na noge ali mene nije bilo briga.
Mog deteta nema!
"Rea molim te. Dođi!"
Mama je čučnula pored mene te me zagrlila.
Nema utehe.
Nikada neće postojati.
"Želim kod njega. Želim da vidim svoje dete!"
Ustala sam brisajući suze i mahnito se okretajući oko sebe.
"Rea bila si u nesvesti ceo dan, polako!"
Ceo dan? Ceo dan sam bila u nesvesti? Kakva sam ja to majka?
"Da li su mogli da ga spasu? Da li su pokušali? Ili mi je umro na rukama? Reci da nije! Reci da mi dete nije umrlo na rukama!"
Protresla sam je daveći se. Spaljivanje na živo, lomljenje rebara, izjedanje raka nije ni približno bolu kada ostaneš bez deteta.
"Nije...Umro je u bolnici. Metak mu je oštetio mozak. Nije mu bilo spasa."
Mama je kroz suze izgovorila, a ja sam se zateturala unazad.
"Vodite me kod Noe."
Samo sam to rekla. Bez vike, molbe ili ičega i odmah su to uradili.
U kolima sam se koliko-toliko upristojila iako sam na sebi i dalje imala krvavu haljinu.
Na njoj je bila krv mog deteta. Nikada je se neću rešiti. Sve dok živim.
"Relja!"
Vikala sam ulazeći u mrtvačnicu kao da sam jedina ovde.
"Rea!"
Izašao je iz neke prostorije i odmah sam se zaustavila.
On.
Isto kao i ja.
Mrtav al' živ.
U katastrofalnom je stanju.
Brzo mi je pritrčao te me je uvukao u svoj zagrljaj.
"Nema ga!"
Zajecala sam lomeći se na grudima svog supruga.
"Uzeli su mi dete!"
Kukala sam natapajući mu majicu suzama.
"Ko je to uradio Relja? Ko je digao ruku na nedužno biće?"
Osećala sam kao da mi neko vadi organe na živo.
"Ne znam, al saznaću."
Rekao je ljubeći me u kosu dok je plakao.
"Moraš. Moje dete nije krivo ni za šta! Ali ja ako treba ću trunuti doživotno u zatvoru čim se dočepam tog smrada."
Disala sam duboko.
"Osvetiću naše dete. Zagorčaću im živote čim ih nađem."
Grlio me je.
Davao je i tražio podršku.
"Želim da ga vidim."
Tiho sam rekla, a on je odbio.
"Ne, Rea, ne možeš."
"Moram! Želim da vidim svog sina poslednji put!"
Uhvatila sam ga za majicu proklinjajući dan kada sam zakoračila na vrata pravnog fakulteta.
"Rea ne! Pamti ga kao što je i bio. Veseli, srećni dečak. Nemoj da ga pamtiš onakvog. Ono nije on ljubavi. Naš sin nije ono."
Ruku mi je stavio na potiljak jako me stežući sebi na grudima.
"Želim da ga vidim. Relja molim te. Ne mogu da živim ako ga ne vidim."
Bila sam odlučna iako sam propadala.
"Na minut."
Popustio je.
"Na minut."
Pristala sam.
Uveo me je unutra.
Moj dečak.
Moj smeđi dečak ležao je na malom krevetiću, vezane vilice i spuštenih kapaka.
Pala sam na kolena pored njega, a suze su mi ponovo pošle na oči.
"Noa!"
Viknula sam hvatajući ga za hladne rukice.
"Sine! Ja sam! Mama! Otvori okice molim te!"
Ljubila sam mu rukice i grejala ih ne bi li mu se krv vratila.
"Jedini! Šta su ti ovo uradili?"
Prstom sam polako prešla preko rupe na njegovoj maloj lobanji. On ovo nije zaslužio.
Ni jedno dete ovo nije zaslužilo!
"Izvini! Izvini što te nisam čuvala kako treba! Izvini što sam bila loša majka. Izvini što ni rođendan nisi mogao da proslaviš kako treba ni jebene poklone da otvoriš. Oprosti mi! Oprosti mi što ti nisam dala da jedeš mnogo slatkiše, brinući se o tvom zdravlju. Izvini za sve što sam loše uradila. Oprosti majci svojoj jedini moj jer ona sebi neće nikada moći!"
Davila sam se u suzama.
Negde u dubini duše mislila sam da sanjam.
I idalje mislim.
Čekam, da otvori svoje oči.
Rukicom gurne poklopac malog sanduka i vrisne da mu se jedu čokoladni štapići.
Čekala sam.
Čekala.
I čekala.
Ali kada je poslednji grumen zemlje pao preko njegovog sanduka shvatila sam da je kraj.
Moje sve na svetu otišlo je.
Moje svetlo nestalo je.
Moj osmeh odneo je.
Davim se u bolu.
Jecaje ne gušim pustam ih slobodno dušu da mi ranjavaju dok spustam igračke na njegov grob.
Sve one igračke koje nije uspeo da otpakuje pre dva dana.
Proklinjem sebe, lenštinu, što me je običan lom omeo u dečijoj sreći. Evo mi sad.
Evo mi bola i svega najgoreg, zaslužila sam.
Vrištim i molim ga da se vrati svesna da ne može ali majka sam.
Neutešna i ranjena.
Ogoljena i ostavljena.
Posle sahrane živela sam jer nisam bila u stanju sebi život da oduzmem jer sam previše slaba.
Disala sam uz pomoć boce kiseonika.
Jela sam preko infuzije.
Gubila sam se.
A Relja...Obećao mi je da će osvetiti naše dete.
S tim obećanjem otišao je posle sahrane i evo već par dana ne vraća se kući.
Mog supruga nema da se vrati.
Mog deteta nema.
Zašto bi više imalo i mene?