Završna reč

17

Rea
Rossi

Bes mi i dalje kipti iz očiju dok mi je pogled fiksiran za Reljin. Kako je vetar dunuo, tako sam progutala knedlu, podigla nogu i udarila Relju pravo u muškost.

"Više nikada da me nisi pribio ovako uz drvo!"

Dreknem na njega dok odvajam leđa od drveta.
Presavio se i počeo da pukće. Dobro, bar nije pao.

"Rea, da si domah stala!"

Samo mi je još ona trebala!

"Šta želiš od mene više?"

Besno se okrenem ka svojoj majci koja je dolazila brzim koracima do mene, a Entoni je produžio pravo, verujem da bi pomogao Relji.

"Prestani tako da pričaš sa mnom!"

Povisi ton na mene, a ja iznervirano krenem ka njoj.

"Budi srećna što uopšte razgovaram sa tobom. Uništila si sve! Sve si uništila bez da trepneš."

Počnem da mašem rukama dok pričam i sve više joj se približavam dok je ona prekrštenih ruku stajala.

"Ona tamo kućica."

Besno upirem prstom ka lipi.

"Je moje sve! Siene nema, ali zato uspomena sa njom ima! Kućica je puna naših slika, časa, ćebadi, flaša. Tamo ona i dalje živi. To drvo je naše, a ti si bez pardona stavila svoj jebeni potpis na taj papir! I direktno svoju ćerku bacila u kandže očaja. Da majko, uništila si me, bravo!"

Krenem da joj aplaudiram dok se udaljavam od nje, a ona poraženo izdahne.

"Nisam znala da dolaziš ovde. Drvo će se srušiti. Nekom detetu će oduzeti život, Rea. Budi razumna. Ne ponašaj se kao Leo. Jednom pravniku to ne priliči."

To poslednje drsko naglasi, a ja se zaustavim u mestu. Te se samo cinično nasmešim.

"Ni jednoj majci ne priliči da detetu skida osmeh sa lica."

Kažem poraženo te samo odem do kola, sednem u njih i odvezem se što dalje od svega.
Ovaj grad me guši. Osećam se okovanom dok prolazim ulicama i glumim da sam živa.
Moja lipa...Kućica, sve...Neka ide bestraga!
Kada te najrođeniji izdaju, šta treba da se očekuje od neprijatelja?
Zujanje telefona me ponovo omete te ga iznervirano uzmem. Matea. Mora da joj je gospođa majka javila situaciju.

"Halo?!"

Iznervirano se javim, te naglo i jako izdahnem kroz nos.

"Čekam te u teretani u zgradi."

Samo je to rekla i spustila mi slušalicu.
Makar zna šta mi je potrebno.

••••

Od kako sam stigla u teretanu ne prestajem da udaram u džak.

"Hajde sad. Pričaj sve šta ti je na duši."

Govori mi Matea koja pridržava džak dok ja ne gledam gde udaram.

"Majka me je izdala."

Kažem te jako udarim rukom u vreću.

"Potpisala je papir za seču naše lipe."

Kažem kao da Matea to ne zna te se brzo okrenem i udarim nogom.

"Uništila mi je uspomene."

Dodam ljuće te krenem naizmenično da udaram i levom i desnom ruko..

"Nije me čak ni pitala!"

Kažem dok se vreća uveliko ljulja.

"Još da sruši kuću u Toskani i zvanično je sve uradila da me psihički ubije."