Nirvana (Zayn Malik)

Poglavlje 3: Zayn

Sta se upravo desilo?

Svadjala se s nekim. Kako sam to znao? Pa vikala je u slusalicu i gusila se dok je pricala. Nisam voleo da guram nos u tudja posla, jer sam i sam znao jako dobro kakav je to osecaj, ali bilo je jako tesko da ne cujem sta je pricala.

I ljudi u prolazu su je culi, ali je izgledalo kao da nju i nije bilo briga za njih.

Iz razgovora sam provalio da se svadja sa nekim deckom. Iz neobjasnjivog razloga sam se osetio tuznim. Bila je zauzeta. Sve koje su mi se svidjala uvek jesu. Prica mog zivota.

Dok je pricala, primetio sam da je imala americki akcenat i to mi je bilo jako intrigantno. Zbog cega li se doselila cak u London? Samo sam odgurnuo radoznalost i odlucio da pokusam da je ne prisluskujem.

Fokusirao sam se na reci za novu pesmu. Trebala mi je sva volja da ignorisem njen glas, ali sam nekako uspeo.

Konacno je prekinula. Pogledao sam je, upijajuci njen izraz na licu. Trgao sam se kada sam ugledao kako se grci od bola, video sam kako joj se suze stvaraju u ocima i padaju niz obraze. Bacila se unazad, sedajuci na klupu, prekrivajuci lice rukama i placuci bas jako.

Nakon nekog vremena, plakanje je polako preraslo u tihe jecaje. Sta sam mogao da uradim da joj pomognem? Oseao sam se tako bespomocnim.

Kao neko ko je odrastao sa brdo sestara, mrzeo sam da vidim devojke kako placu, bila je to jedna od mojih slabosti.

Poceo sam da smisljam nacin kako da joj pomognem. Nesvesno sam poceo da trljam maramu koja mi je bila vezana oko zgloba i ideja mi je pala na pamet. Bilo je glupo, ali bih trenutno probao bilo sta, samo da prestane da place.

Mora da ju je neko bas povredio kada je plakala ovako u javnosti. Nije mogla da se suzdrzi do kuce, mogao sam da zamislim tu bol.

Skinuo sam maramu i gurnuo je u zadnji dzep. Skupljajuci hrabrost, konacno sam ustao i odsetao do nje.

''Jesi li okej?'', upitao sam.

Vau Zayn, ta ti je dobra! Naravno da nije. Majmune...

''Sta te briga?!'', ispljunula je, ''Ostavi me na miru!''

Okej? Znao sam da ne treba da budem iznenadjen njenom reakcijom, ali me jeste pecnulo. To je ono sto dobijes kada pokusas da budes fin.

''Kako god.'', uzvratio sam ravno.

Okrenuo sam se i krenuo kuci, zeleci da odem odavde sto pre.

''Cekaj! Stani!'', povikala je za mnom.

Okrenuo sam se, mozda malo prebrzo. Srce mi je zaigralo kada sam video da je gledala u mene. Lice joj je bilo crveno od placa, oci jos uvek pune suza.

Krenuo sam nazad. Nisam mogao da prestanem da mislim na to koliko je slatka. Nisam znao sta da joj kazem, pa sam samo izvadio maramu iz dzepa, pruzajuci je ka devojci.

''Za tvoje suze. Devojke ne smeju da placu.''

O Boze! Zasto sam to rekao? Bilo je tako otrcano. Odmah sam pocrveneo, osecajuci se kao potpuni idiot. I jesi idiot, rekao sam samom sebi.

Nije nista rekla, samo je uzela maramu, dajuci mi slabasan osmeh.

''Lepo mirises.'', izbrbljala je i ja sam jos vise pocrveneo.

Bukvalno sam osecao kako mi obrazi gore.

''Hvala.'', je bilo jedino sto sam uspeo da promumlam.

Video sam da nije htela to da kaze naglas, pa sam pokusao smeskom da joj stavim do znanja da nije nista strasno to sto je rekla. Stvarno i nije. Seo sam do nje, nije delovalo kao da joj smeta. Sedeli smo tako u tisini par minuta, a onda je konacno odlucila da progovori.

''Izvini. Obicno nisam tako nepristojna prema ljudima, majke mi. Samo prozivljavam najgori dan u svom zivotu.''

Imala je nezan, zenstven glas. Bio je presladak i totalno joj je pasovao. Pogledala me je suznim ocima, cekajuci odgovor. Boze, koliko je samo lepa.

''Nema potrebe za izvinjenjem. U svakom slucaju...ti me i ne poznajes. Ako malo bolje razmislis, bilo je pametno sto si me poslala u tri lepe. Sto se tebe tice, mozda sam neki psiho.'', rekao sam, pokusavajuci da je nasmejem.

Jeste se nasmesila, malko, ali se i dalje vazilo.

''I je l' jesi? Mislim, moram da znam, je l' da bezim ili sta?''

Duhovita je, svidja mi se to. Doduse, primetio sam da joj osmeh nikada nije dopirao do ociju. Salila se, ali to je bilo verovatno samo da ne bi pocela ponovo da place.

''Ne brini nista. Ja sam jedan od dobrih.'', rekao sam uz namig. Nasmesila se.

''To je bas ono sto bi psihopata rekao. Gotova sam, je l' da?''. zavrsila je i nisam mogao da suzdrzim smeh.

''Ovaj, znam da me se ne tice, ali je l' hoces da popricamo o tome?''

Odjednom sam ponovo osetio nesigurnost. Pogledao sam u zemlju, opet crveneci. Mozda sam preterao. Covece...zasto me je sve u vezi ove devojke teralo da se osecam kao stari, stidljivi ja? Bilo je tako cudno.

Konacno sam podigao glavu i video da me ona gleda sa iznenadjenim i zbunjenim pogledom. Sada sam se osetio kao neki glupak.

''Ne moras naravno.'', brzo sam dodao, ''Ali mozda bi ti pomoglo da se osecas bolje. Znam ponesto o tome kako je imati najgori dan u zivotu.''

Nadao sam se da ce hteti da prica sa mnom. Ne znam zasto sam se nadao, ali jednostavno jesam. Zeleo sam da je upoznam. Nesto u njoj me je privlacilo. Sta se ovo desava sa mnom?