Problematičan

9.

Anastasia

Bila sam tako iscrpljena. Na poslu sam imala gomilu nekih slučajeva koji su mi ponuđeni ali nisam mogla da se koncentrišem ni na jedan. Današnji dan je bio paklen. Nakon tri sastanka, pet konferencijskih poziva sa kolegama iz Ohaja i iscrpljujućeg razgovora sa mamom došlo je vreme da odem iz firme. Krenula sam ka roditeljskoj kući kako bih pokupila moje žene jer danas moramo da obiđemo nekoliko salona venčanica. Prošlo je dva dana od kad sam videla poslednji put Vasilija i shvatila sam da imam manje od mesec dana sve da organizujem. Pozivnice sam poslala juče, sam bog zna koliko brzo su morali da mi ih dizajniraju i odštampaju kako bih uspela svima da pošaljem. Petstošezdeset pozivnica za moje lažno gala venčanje. Ako budem imala sreće danas ću izabrati i venčanicu a sutra mogu da okrenem par brojeva i zamolim Džona Ledženda i Maraju Keri da mi pevaju. Jesu matori ali idalje su klasa.

- Stigla sam. - prodrala sam se jer sam znala da deca danas nisu ovde. Moje sestre i Nina su sedele u dnevnoj sobi i čačkale telefone a mama je izlazila iz kupatila. Sve su bile spremne za polazak. Nina i Maša su izgledale kao govna ali ja se udajem i moraće da se saberu a ne da mi povraćaju po venčanicama. - Jel još neko kod kuće?

- Tata je u radnoj sobi a Aleks u teretani. - u tom trenutku se pojavio Aleks smrdljiv i mokar.

- Dođi da te zagrlim sestrice, nismo se dugo videli. - Aleks je krenuo ka meni cereći se.

- Fuj čoveče pogledaj se kako si mokar. - stresla sam se. Bazdio je na kilometar. - Aleks jel ti to krvariš? - sve glave su se okrenule ka nama. Strgla sam mu rukav majice i videla da ima malu ranu na mišici. - Šta ti je to?

- Ah to, nije ništa. Tvoj budući muž me je upucao. - molim? Vratio je rukav na mesto i nacerio mi se. - Ako želiš odmazdu on je sa tatom u radnoj sobi. - aha. Poletela sam ka vratima dok je mama slabašno pokušala da me zaustavi ali sam znala da bi ga i ona sada najradije ubila. Uletela sam bez kucanja u radnu sobu i videla tatu i Vasilija kako stoje i razgovaraju tiho. Bili su očigledno neraspoloženi. Baš lepo.

- Upucao si Aleksandera? - mislim da su mi gromovi virili iz očiju. Vasilij me je odmerio a oči su mu potamnele kao i uvek kad me vidi posle nekog vremena. Nemam sad snage za ovo.

- Jesam. - slegnuo je ramenima.

- Strašno. - tata je promrljao, odmahnuo glavom i krenuo da izlazi iz sobe.

- Gde ćeš? Zar ga nećeš ubiti ne razumem?

- Anastasia ubićeš ga ti siguran sam. - tata je otišao a ja sam uzdahnula.

- Upucao si mi brata jebote. - gurnula sam ga ali se nije ni pomerio. Onda sam htela da mu opalim šamarčinu ali me je zaustavio i pomerio se od mene.

- Nemoj da me izazivaš. Razumem ljuta si, nije mu ništa i to je to. Sad se smiri pa ako hoćeš možemo normalno da razgovaramo jer nisam dobre volje. - on nije dobre volje majke ti.

- Kako normalno da razgovaram sa tobom jebote. Prvi put si upucao onog tipa u koleno, onda si mi pretio da ćeš pucati u konobara a sad si mi najstvarnije upucao brata. Koji je tvoj problem jebote. Samo pucaš. Šta da je umro ili izgubio ruku?

- Ne drami ptičice, videla si i sama da mu nije ništa. On ne drami zašto bi ti? Jel smo završili pošto moram da idem? - on mene zajebava garant.

- Ne možeš da ideš nigde dok razgovaram sa tobom. - bocnula sam ga prstom u grudi a on se trznuo. Tako.

- Nemoj da me diraš.

- Nemoj više da pucaš ni u koga jel ti jasno Vasilij? Venčaćemo se za manje od mesec dana i jebeno neću skandal sa verenikom mafijašem.