Problematičan

27.

Vasilij

Biti Maksimilijanov tata je bila najbolja stvar na svetu. Malac je toliko bio umiljat i simpatičan da mi je kez bio od uva do uva svakog puta kad sam sa njim. Obožavao sam sve što ima veze sa bebama i ništa mi nije bilo teško da uradim za njega. Kupao sam ga, presvlačio mu pelene i oblačio garderobu. Imao sam poriv da češljam mekanom četkom njegovu kosicu jer me je oduševljavalo koliko kose to dete ima. Bila je crna i gusta kao moja, samo mekana jer je beba. Pravio sam mu lude frizure i slikao ga non stop jer sam bio opčinjen svojim detetom. Bio je dobar i miran, plakao je samo kad je gladan ali čim bi završio sa sisanjem uspavao bi se. Budio se tačno na tri sata kako bi jeo ali pošto je imao tek dve nedelje retko kad je imao duži period da je budan.

Dok su on i Anastasia bili u bolnici, non stop sam visio tamo jer je sve vreme bio u sobi sa Anastasiom. Ona je regulisala da mogu da dođem u bilo koje doba dana tako da sam često dolazio na par sati u toku noći kad bih se vraćao iz kluba. Ona je spavala uglavnom a ja sam držao i mazio malca. Posle sedam dana su izašli iz bolnice i video sam gde Anastasia živi. Iskreno bio sam zbunjen jer sam mislio da će živeti makar prvih par meseci dok se ne uhoda u roditeljskoj kući međutim ona je to kategorički odbila. Tako da sam sad išao u drugi kraj grada po najvećoj gužvi kako bih bio sa sinom. Nije dolazilo u obzir da preskočim dan da ga ne vidim ali sam se pitao kako će ovo funkcionisati jer mi nekad do nje treba i do sat vremena a pošto sam planirao da ga viđam dva puta dnevno onda sam u velikom problemu zbog vremena. Takođe mislio sam da će me Rouz maltretirati svaki put kad me vidi međutim nije htela ni da me pogleda iako je Anastasia pokušavala da izgladi situaciju jer smo svi tu zbog bebe a to je najvažnije. Nikolajeviči i ja smo se uglavnom mimoilazili osim Rouz koja je tu bila po ceo dan ali sam stekao utisak da Anastasii pomoć nije potrebna uopšte. Posmatrao sam je dok hrani ili kupa bebu, radila je to kao da joj je to treća beba a ne prva. Videlo se da je umorna ali nije gubila živce i sve je radila sa uživanjem i obožavanjem malog. Bio sam miran zbog toga jer sam znao da je Maksimilijan u sigurnim rukama. Bila mi je čudna, ne znam kako bih to drugačije opisao. Navikao sam da je uvek sređena i dobro obučena čak i kad je kod kuće a sada njena opuštenost mi je totalni kontrast u odnosu na njen karakter. Nabacila je koji kilogram tokom trudnoće to sam video dok se porađala a i sada joj je ostao mali stomak i jače noge. Nije bila debela, više nekako zaobljenija i podatnija. Ženstvenija. Nisam trebao da razmišljam o tome i ne znam zašto sam. Odgurnuo sam nepoželjne misli u stranu i fokusirao se na vožnju. Kad sam stigao ispred vrata pokucao sam da ne bih probudio Maksu, Rouz je otvorila, prošišala pored mene i otišla kolima a ja sam ušao u kuću.

- Oh ti si. Mislila sam da je mama nešto zaboravila.

- Nisam stigao danas prepodne da dođem. Gde je Maksimilijan?

- U mojoj sobi, upravo sam ga uspavala. Nema ni pet minuta. - ok i šta sad da radim naredna tri sata. Ustvari računica je bila još gora, spavaće tri sata, onda dok ga presvuče i okupa i podoji ponovo je sigurno još sat vremena znači biće oko ponoći kad budem uzeo malog. A da odem sad i da se vratim u to vreme nema šanse da stignem. Jebeno selo u kojem je odlučila da živi.

- Aha. Što je u tvojoj sobi? Bio je ovih dana u svojoj.

- Da ali mi je naporno noću da ustajem i idem do njegove sobe, ovako ga samo uzmem iz kreveca i stavim na krevet i podojim ga i onda tako spavamo.

- Neće pasti tako?

- Neće ne brini, krevet je ogroman.

- A šta ako prebaciš ruku preko njega i ne daj bože ugušiš ga? - bilo me je strah jebiga.

- Neću ga ugušiti Vasilij, ne brini. Uglavnom ću ga vraćati u krevetac osim ako se bude budio i plakao.

- Dobro, jel danas bio dobar?