Problematičan

26.

Anastasia

Jebeno me je sve bolelo od struka na dole. Kad sam se probudila prvo sam pomislila da me je udario kamion, onda sam se tek setila da sam ustvari rodila dete što je bilo potpuno nemajčinski od mene a onda kad sam malo došla sebi, razgovarala sa sestrom koja je otišla po moju bebu, uplašila sam se da su mi iz nekog razloga odsekli obe noge jer su bolovi bili nenormalni. Sklonila sam prekrivač i uverila se da su mi noge tu što znači da je sve super samo imam postporođajne bolove. Druga sestra je ušla i pojačala mi lekove protiv bolova a ja sam malo odahnula. Kroz par minuta je ušla sestra sa malim zamotuljkom zbog koga je sva muka otišla kao rukom odnešena.

- Evo vaše bebe mama. - dala mi je malca u ruke, on je spavao blago otvorenih ustašca a ja sam se ubila od plakanja. - Nema plakanja mama, probudićete bebu. Sve je prošlo, sad vam sledi oporavak i druženje sa bebicom. Hajde, smirite se. - ona je nešto pričala a ja sam lila suze. Moj sin je bio najlepša beba koju sam ikad videla. Imao je zift crnu kosu, pune usne i rumene obraščiće i definitivno najduže trepavice koje sam ikada videla na nekoj bebi. Bio je mala kopija svog oca a to je zabolelo nekom drugom i jačom boli. Spavao je mirno umotan a ja sam želela da ga upijem u sebe zauvek. Smiraj sam osetila tek kad je bio uz mene. Puno bola, napora i tuge je bilo dok ga nisam rodila ali sada stvari mogu biti samo bolje. Daću mu svoj život i potpunu posvećenost, samo kako bi bio zdrav i srećan dečak.

- Ma ti si jedna ružnica prava, pih ništa nisi lep bebo. Ništa nisi lep, pupu. - tepala sam mu sujeverno kao što je nama mama kad smo bili mali i tek sad su neke stvari došle na svoje mesto. Možda sam majka tek pet minuta ali čitav svet mi se okrenuo na glavačke a centar mog sveta mi je bio u rukama.

- Jel možemo da uđemo? - nekoliko glava je provirilo kroz moja vrata.

- Izvolite. Ali ne smete da ga probudite jer onda neću znati da ga uspavam. - Aleks se zacerekao a ja sam ga popreko pogledala. Mama i tata su ušli a iza njih su bili Ivan i Lola i Aleks. A onda su ušle Maša, Sofia i Nina. Cela ekipa je bila u mojoj maloj sobi a meni je srce bilo puno.

- Pa sad si mama Ani. Jadno to dete. - Aleks je bio neduhovit kao i uvek ali mu je jedna suza pobegla. Videla sam je. Sve ženske su počele da plaču, mama se tresla i plakala kao da sutra ne postoji a tata i moja braća su grizli usta.

- Aaaa uplašili ste se za mene. To je tako cakano.

- Mogla si da nam umreš budalo. Šta bismo onda bez tebe, ne bi imali dežurnu budalu koju bi zajebavali. - Ivan je odgovorio i iako smo svi pokušali da se nasmejemo i našalimo, jednostavno nam nije išlo i gutali smo knedle. A onda sam se opet rasplakala zbog svega. Oni su bili uplašeni za moj život, ja sam bila uplašena za bebin život, bila sam na izmaku snaga ali sve je prošlo kako tako. Nisam mogla ni da zamislim kako su se osećali dok sam se porađala. Kad smo se svi isplakali dobro, čak i muški deo ekipe koji je uglavnom glumio najjače muškarčine, ispričali su mi šta se sve izdešavalo sa mnom i sa bebom. Bila sam zabrinuta ali nakon što mi je mama rekla da je sa mojim sinom sve uredu i da su to bili pregledi za svaki slučaj odahnula sam malo.

- Koliko je težak i dugačak? Ništa ne znam, samo što sam se probudila sestra je otišla da ga donese i vi ste ušli.

- Uh krupan momak, 4500g i 55cm dugačak. Rodio se u 03:15 iza ponoći dušo. - mašala. Koliki mu je otac nije ni čudo.

- Ja mislim da možeš odmah da ga pošalješ u prvi razred sestrice. - Aleks je izvalio a ja sam se nasmejala. Loša ideja.

- Kako si vrckav batice. Ali molim vas bez humora više, mislim da će mi poispadati unutrašnji organi. - muški su se stresli a žene me saosećajno pogledale. Standardno.

- I kad mogu kući?

- Anastasia sine, ajde polako tek si se porodila, čeka te dug oporavak. Samo da budeš dobro lako ćeš kući. - tata koji je prvi put progovorio tek sad me je pogledao a bolje da nije. Jebote bio je siv i nikakav. Dobro sam ih sve isterala iz pameti nažalost.