𝐁𝐞𝐬𝐦𝐫𝐭𝐧𝐚 𝐁𝐞𝐚𝐭𝐫𝐢𝐬

Osamnaesto poglavlje

[ ZEJN ]

Po ko zna koji put u bijesu udarim džak, pa par minuta odmorim i opet sve ispočetka. Beatris je spavala u svojoj sobi, ili je makar spavala kada sam zadnji put provjerio oko zore. Kad god je ugledam, prisjetim se našeg ljubljenja i skidanja i izgubim svu pamet. Možda zato i pođoh na boks, da bude makar zagrijavanje za dan koji je preda mnom.

Sala u kojoj sam trenirao bila je prazna. Koristili smo je brat i ja, a ponekad i Tejlor, dok nije dobio ćerku. Nikolas i ja, iako se u većini slučajeva nismo podnosili, činimo mnogo dobar tim. On je jedina krv koju imam i sa kojim sam se podizao u domu. Kada je navršio osamnaest, radio je i uzeo me pod svoje. Plata nije bila neka, ali je dovoljna bila da se prehranimo. Međutim, naš nategnuti način života je malo trajao. Nikolas se uvalio u opasne poslove. Krijumčarenje, krađa i pranje para. Paranoja je preovladala njim, ne znajući hoće li biti sljedeći koga će uhapsiti i osuditi da trune u zatvoru. I baš tada, dan prije njegovog ispitivanja u policiji, čovjek koji je mnogo uticajan ponudi posao i obuku, zauzvrat ga oslobodivši svake sumnje za zločine koje je počinio. U taj posao je upleo i mene. Sa svojih šesnaest godina trenirao sam kao lud. Gledao osoblje nepoznatog, obučeno u crno, kako predatorski i usklađeno šetaju i bez treptaja ubiju onog koga im naredi da se smakne. Kasnije, igrom slučaja, saznao sam da je ime tog važnog čovjeka Kristijan Mekoli. Šef više firmi u Teksasu i još par država, čije tačne lokacije nisam znao. Niti sam mogao da saznam. Jedino što sam znao jeste da drži specijalnu jedinicu vlastitih ubica, koje su više robovi, nego profesionalci u svom poslu. Za svaki pogrešan korak; šamar. Za neuspješno izvršen zadatak; lomljenje prsta. Za izdaju; ubistvo. Kristijan je godinama posvećivao pažnju meni i mom napretku, budući da je Nikolas bio zreliji i vježbao sam. Radio je sa mnom po cijeli dan i noć, dok nisam stekao drugačiji mentalitet i rutinu, koja mi je sada poput urođene navike; nemoguća da se izbriše. Iako nekad neću da priznam, upravo to me i izbavilo iz propasti i mučenja. Bez toga, danas ne znam ni da li bih imao krov nad glavom. Ovako imam sve. Ali ujedno nemam ništa. Sve ovo je uticalo na moju psihu. Zadovoljstvo bi mi bilo da urnišem sebe povredama, znajući da me nimalo neće zaboljeti. Još bolja je bila činjenica da me nimalo nije bilo briga hoće li me biti ili ne. Posao mi se smučio. Nisam imao ništa osim njega. Pare, sigurnost i vještina postale su jeftina stvar kojom sam se služio da bih preživio. Do sada.

Još jedan udarac u džak.

„Ne smijem da mislim na nju." - govorio bih sebi svaki put kad mi padne na pamet. Ne smijem da se vežem, iako mi se činilo da sam vezan onog momenta kada sam zaplesao sa njom u dvorani Longvjua. Uradio sam sve kako bih je mrzio. Izbjegavao sam je. Ostavljao samu cijeli dan. Ništa od toga nije pomoglo. Opet sam žudio za njom kao dijete za slatkišem. I nikako nisam mogao sa tim da se pomirim.

„Vidim da je radno od ranog jutra." - dođe Mekoli, sa svojom pratnjom pozadi. Nastavio sam sa svojim vježbanjem, dok nije stao odmah do mene, zahtijevajući da prekinem i posvetim mu pažnju.

„Kako ide posao?"

„Dobro. Nikolas je spasio Beatris od Pakstona i ostavili su ga nadrogiranog kraj puta. Po ponašanju, ničeg se ne sjeća." - govorio sam, želeći da se vratim treningu. Kada god pričam sa Kristijanom, ili bih da treniram, ili da se povređujem. Nije bilo sredine, već pola/pola. Valjda ti jedino to i preostane kada si zarobljen u poslu koji crpi tvoju psihičku snagu i pije je na slamku.

„Džo Daglas je juče navadio još par osoba da ide po tu djevojku. I ja bih išao da mi treba para." - progovorio je, tapšući me po ramenu.

„Više se daješ nego za ostale misije. Ima nečeg u toj Beatris." - koliko god je bio ohol i bezosjećajan, nije griješio. Gledao sam ga direktno u oči i bez treptaja pratio njegove riječi.