𝐁𝐞𝐬𝐦𝐫𝐭𝐧𝐚 𝐁𝐞𝐚𝐭𝐫𝐢𝐬

Dvanaesto poglavlje

„Hvala što si mi dala da odsjednem kod tebe, Ema." - govorila je crnokosa, spuštajući svoje stvari na pod. Nakon što se vratila u Džeferson, znala je da nema povratka kod Daglasa. Njeno prisluškivanje i upletenost Pakstona u sve to je izludjelo do tih granica da se potpuno izolovala od ostalih, nemajući kuda da ide. Preostalo joj je samo da se snalazi. I to veoma dobro.

Lagala bi kad bi rekla da nije primala pozive i poruke. Boljelo je što je sve ovako ispalo. Morala je da laže Džoa, da se pretvara kako mu i dalje vjeruje i sve je kako treba. Da je sve u najboljem redu.

Rekavši mu da ide da prespava kod drugarice par dana, dobro se potrudila da niko ne sazna kod koje tačno. Pri povratku sa puta se iskrala u apartman Daglasa, strpala najpotrebnije stvari u torbu i izašla kao da nikada nije tu ni ušla. Ostatak priče je dovodi ovdje. Sa novom prijateljicom i nevjerom u cjelokupno okruženje.

„Hoćeš nešto da popiješ?" - začula se ona, a Beatris odmahnu glavom.

„Radije bih da prilegnem." - kratko će, a Ema pokaza pogledom ka spratu i polu-otvorenoj sobi. Bez riječi se zaputila tamo, te sjela na krevet. Čim je ostala sama, suze krenuše. Tiho jecanje i zarobljenost u vlastitim mislima i koži.  Zvanično je preostala samo ona. Bez igdje ikog kome može da se prepusti i izbori se sa demonima koji joj plešu na ramenu. Već premorena i isuviše oprezna da joj je to crplilo svaki atom snage, oči joj se sklopiše i utonu u san.

Bila je to obična ljetnja žurka održana u Sajmonovoj kući. Sunce je upeklo, a voda u bazenu je bila savršena za kupanje. Jedina koja se nije tome prepustila jeste Beatris. Ležeći u ćošak, sunčala se i čitala je svoju omiljenu knjigu, slušajući pjesme. Krajičkom oka bi posmatrala okolinu. Spontanu, pijanu i naizgled opuštenu. Mada, nedovoljno pogodonom da bi se i ona našla prihvaćenom. Uklopljenom.

„Uživaš li?" - na dnu ležaljke sjeo je Sajmon, mokre kose i širokog osmijeha na licu. Tada je bio drugačiji. Bio je onakav kakvog je nastojala da ga pamti mimo snova. Sladak, ljubazan i uvijek raspoložen da pomogne.

„Trudim se. Žurke nisu moja stvar." - na to se oboje osmijehnuše, a zatim joj je pružio ruku. Sa čuđenjem je posmatrala svaki njegov postupak.

„Možemo uzeti picu i upaliti neku tvoju "dramu koja te dovodi da se ubiješ" film. Ostali su svakako u svom svijetu." - čuvši to, spremila se da ustane i zapravo ga posluša. Sajmon Henderson nije bio neko za koga bi ikad u životu pomislila da je psihopata. Bili su bliski. Tada najbolji drugovi i vjerni slušaoci vlastitih problema i priča mimo njih. Mada, taman kada su krenuli ka kući, Pakston ga presretnu i Beatris podignu obrve u čudu. Njih dvoje nisu bili prilično bliski. Štaviše, jedva su pričali.

„Sajmon i ja moramo nešto da riješimo, je li tako?" - reče Red gledajući u njega, a ovaj je tužno pogleda i ode s njim. Nikad nije na stvari gledala tako, ali ih nije gledala zajedno niti su imali prisnu konverzaciju. Nije znala o čemu bi pričali i zašto bi ga Pakston odvlačio iz čista mira da bi diskutovali nasamo. Henderson se stalno vraćao izgubljen i nekako uplašen. Možda joj se samo činilo, ali, ako išta, uvjeravala je sebe da je sve u redu, kada zapravo nije bilo. Apsolutno ništa.

Ubrzano kucanje srca. Plitko disanje i znojavo lice natjeralo je da se blago uspravi u krevetu, jedva dolazeći sebi od uzbuđenja. Napolju je bila noć, po vedrini i magli koja se spustila na uske, prave ulice, znala je da se sprema nešto kobno. Užasno i nenadano. Spremna da ustane, lagano je odškrinula vrata i primijetila kako je kuća tiha. Nikakvog znaka života nije bilo u njoj.

„Ema?" - samo eho. Odgovora nije bilo, kao ni zvuka koji bi odao njeno prisustvo. Šunjajući se po spratu, razgledala je porodične slike i portrete, kao i sobe. Sve su bile uredne, do te mjere kao da niko nikad nije ležao tu, niti boravio. Predmeti su bili netaknuti, sve se savršeno poklapalo. Ovdje je nešto zasigurno bilo sumnjivo.

Silazeći niz stepenice, spustila se do dnevnog boravka, te pokušala da upali televizor. Nije radio. U daljinskom nije bilo baterije. Uspaničeno uzevši jedan ram, izvadila je sliku iz njega, shvativši da to nije Ema sa svojom porodicom, već iscijepani dio časopisa. Užasnuta, greškom je obalila vazu sa obližnjeg stola, a to je izazvalo nagli porast straha i nagon da se odmah skloni iz ove kuće. Na kraju krajeva, ovo nije bilo Emino. Ova kuća je neuseljena i opremljena za nekog drugog. Beatris je izmanipulisana.

Žureći da uzme svoje stvari, znajući da nema kome da se obrati za pomoć, krenula je kroz prozor, kada začu otključavanje ulaznih vrata.

Neko dolazi. Nema vremena za gubljenje.

Prebacivši stvari, a potom i sebe, spretno se dočekala na noge. Nije znala kud prije da ode. Gdje da skrene a da ne bude pogrešno. Jedino što je znala je da mora da se kreće, i to brzo.

S rancem koji je bio duplo veći od nje, kretala se usklađeno i tiho, dok nije naišla na jedan klub. Ušavši unutra, zbunjena i preplašena za vlastiti život, suznih očiju se probijala kroz gužvu, ne bi li kroz sporedna vrata izašla i krenula dalje sa svojom putanjom. Ako je iko trenutno prati, teško će biti u koraku sa njom zbog gužve u kojoj se nalazila, trudeći se da se uklopi sa sredinom. Iako je to smirivalo, jedan dio nje je bio pred napad panike.

„Rekao sam da me jebeno ne pratiš." - izustiće poznati glas njoj na uvo, uzevši je za rame i gurajući je u toalet.

„Ne pratim te, ali neko prati mene." - reče ona užurbano i uplašeno, ali to njega nije doticalo. Ostao je hladnog pogleda.

„Ako ćeš samo tako bezdušno da me gledaš, skloni mi se s očiju. Ili još bolje, skloniću se ja sama." - kisjelo će i ljutito, ne znajući šta da radi. Nije imala kuda da pođe, osim da bude beskućnik.

„Stani..." - oglasio se momak s kojim je plesala prošlu noć, a ona ga oholo pogleda. Čim je krenula da izusti nešto, on joj dade znak da se utiša. Gurnuo je ka jednoj od kabina i pomno čekao.

„Izvinite..." - oglasi se Ema, dobro poznatog, piskavog glasa. Obraćala se muškarcu čije ime i dalje nije znala. Po šuškanju, nagađala je da sa sobom ima papir.

„Poznajete li ovu djevojku? Od velike važnosti je da je prona..." - nakon toga, nije čula više ni riječi. Čak ni disanje. Skamenila se u mjestu, dok joj prilika ne otvori vrata. Pratila ga je u stopu, dok nije primijetila Emu kako leži, onesviješćena na podu. Nije imala boje u licu. Ovo je bilo iznenađjujuće.

„Beatris... pomozi mi." - molila je drugarica, a ona joj pruži ruku, lakovjerno se prepuštajući sudbini. Već u sljedećem trenutku, kada se najmanje nadala, ova izvadi nož koji završi direktno njoj u stomak. Od zaprepašćenosti i naleta adrenalina toga nije bila svjesna.

„Da samo znaš kolike pare nudi za tebe." - bile su Emine posljednje riječi, dok nije zadobila nešto što joj lebdi u izmaglici sjećanja. Ostalo nije mogla da isprati. Tama je preplavila i njoj se olako prepustila, misleći da je to kraj.

Uživajte :)