"Poziv koji se ne odbija"

4. deo

Budi me jak bol u glavi. Kao da sam komirana.
Razgledam oko sebe, shvatim da sam u odeći od sinoć. Ne sećam se kad sam legne u krevet. Niti zašto se nisam presvukla. Ugledan svoj telefon na stočiću pored kreveta.

Uzimam ga da vidim koliko je sati. Deset sati je. Pola dana sam prespavala. Treba da se pakujem.

Strahinja je kući spava. Nema trening danas. Što znači da moram da budem tiha.

Trenutno je dva sata popodne. Bukvalno sam skoro sve spakovala.

"Ejjj,već si se spakovala?", znači doslovno sam se prepala. Prišao mi je da leđa.

"Da,jesam. Za par sati idem."

"Znam srećo,idem da nam spremim nešto lagano da jedemo. Ne želim da ti pozli u avionu.",čim je ovo rekao izašao je iz sobe.

Kao što sam rekla sada je dva popodne,prvi let imam u sedam. Treba da jedem,presvučem se i dovršim pakovanje.

par sati kasnije:

Upravo sam se ukrcala u svoj avion. Iskreno baš mi je emotivno pao pozdrav sa bratom.

Nisam stigla da se pozdravim sa Lukom. Nekako sebe tešim da je tako bolje. Mislim zar je ovo bio naš jedini i poslednji susret?

Ne znam ne želim da razmišljam o tome. Samo sam zatvorila oči i zaspala.