"Poziv koji se ne odbija"

23. deo

Put mi se odužio. I to baš. Gužva,radovi, zatvaranje jedne trake. Pa se vrati na drugu.

Do same Italije mi je trebalo oko devet sati bez gužve na granicama. Znači nikad brže nisam stigla do nje.

Ali do Španije se mnogo odužilo. Preko četrnaest sati.

Parkiram auto u garažu.

Ne znam kako sam snage skupila da izvadim kofer i nosim ga. Ne mogu opisati svoj umor.

Samo ću mojima napisati u grupu da sam stigla i pravo u krevet.

Strahinja pov:

Noć smo proveli u urgentnom centru. I dalje smo tu. Još uvek ništa ne znamo. Ni jedan lekar nam se još nije obratio. Da li je toliko ozbiljno.

Nakon mene i Amara stigla je i Lukina porodica.

Niko nije oka sklopio.

Međuvremenu sam ostao i bez baterije na telefonu.

Nakon dvadeset sati provedenih ovde prilazi nam lekar. Veliki strah se krio u meni. Nisam znao šta da mislim. Ne želim da se nešto loše desi osobi koja je meni draga. Ne samo meni već i mojoj sestri.

"Guten Tag, ich gehe davon aus, dass Sie zur Familie Lukina gehören."

("Dobar dan, predpostavljam da se vi Lukina porodica."),njegova mama je samo klimnula glavom.

"Luka muss sich einer Knieoperation unterziehen."

("Luka će morati da operiše koleno".),ovako nešto nije niko očekivao. Na terenu je izgledala kao obična povreda.

"Ich möchte, dass mein Sohn den besten Arzt für die Operation bekommt."

("Želim da se mom sinu obezbedi najbolji lekar za operaciju.")

"Ich stimme vollkommen zu, Ma'am. Die Vereinsbosse sind angekommen. Kommen Sie mit mir ins Büro."

("Apsolutno se slažem gospođo. Načelnici kluba su stigli. Pođite samnom do kancelarije."),mama i tata su mu otišli. Ostajemo sa Martinom i Helenom sami.

"Momci idete kući i odmorite se.",Martina je prva razbila muk tišine.

"Strahinja...",Amar me je u trenu zabrinuto pogledao i podigao svoj telefon. Nikola ga je zvao. Uzimam telefon i odmah se odaljavam od njih.

"Jel istina?",znao sam da su izašle svakakve vesti. Vreme smo ubijali čitajući ih.

"Jeste. Moraće da operiše koleno....... A jel možda Nikolina zna za?",ogromna knedla u grlu mi stoji. Ako se loše završi operacije može mu upropastiti celu karijeru.

"Ne. Stigla je pre samo par sati. Upala je u ogromnu gužvu nakon ulaska u Italiju. Samo je napisala poruku da je stigla i da ide spavati.",treba i njoj saopštiti to. Možda je bolje da joj Luka kaže.

"Ne govori joj ništa."

"Neću, ne brini. Javljaj mi šta se dešava. Moram nazad na posao."

"Važi."

"Idem kući da malo odspavam. Molim vas zovite čim saznate nešto novo.",pozdravio se sa svima i otišao.

Luka pov:

Definitivno je utvrđeno sutra oko pola četiri ujutru putujem za Minhen. Tamo ću biti operisan. Još uvek nisam svestan šta se desilo. Pažnju mi odvlače doktori koji mi u sobu ulaze na svakih petnaest minuta.

Zamolio sam jednu medicinsku sestru da pusti Amara unutra. On je poslednjio ostao.

"Kako si švrćo?",koliko god da se videla zabrinutost na njegovom licu,on ne bi bio on da ne zeza malo.

"Švrćo?"

"Ozbiljno te pitam."

"Ne znam. Valjda dobro.",uputio mi je tužan pogled. Vladala je tešina jedno vreme.

Vibriranje mog telefona je sve glasnije bilo.

"Nisi joj rekao?",pitao me da jasnom tugom u glasu.

"Nisam, ne znam kako."

Nina pov:

Ne shvatam zašto sam došla na posao. Misli su mi svuda sem na zadatku koji treba da obavim. Nikola i Strahinja mi se ne javljaju. O Luki tek da ne pričam.

Pročitala sam razne naslove po vestima. Hiljadu i jednu dezinformacije sam dobila.

Verujem da je ozbiljno nešto čim se niko ne javlja. Ali kako ne shvataju da se i ja brinem.

Jedina osoba koju nisam zvala je Amar. Bila sam na ivici sinoć ali sam se suzdržala.

Ni sekund više ne želim da čekam. Samouvereno uzimam telefon u ruke i pozivam ga. I ako me obliva strah jer ne znam šta da očekujem.

"Otputovao je jutros u Minhen.",u sekundi se javio. Znao je zašto ga zovem. Volela bih da je neki lepši povod u pitanju.

"Zašto? Šta će tamo? Amare šta se dešava?",drhtavim glasom sam govorila. Nisam spremna da mu se desi nešto. Ili da ga izgubim.

"Povredio se na utakmici. Niko ne zna šta se tačno desilo. Hitno su ga izveli sa terena. Svi smo mislili da je mala povreda u pitanju. Preko dvadeset sati smo čekali u urgentnom centru da bi nam rekli da mora operisati koleno. Klub mu je obezbedio najboljeg lekara iz Minhena.",znali smo da je sklon povredama ali niko nije ovo očekivao.

"Jel se zna kad će biti operisan? Nadam se da je neko sa njim tamo."

"Mama je sa njim,a operacija počinje za par sati."

"Hvala ti,i molim te mi javi sve što saznaš.", na rubu suza jedva dolazim do daha.

"Hoću...... Nemoj da se plašiš Nina. To je naš Luka,preguraće on to.",samo sam se nasmejala. Svesna da mu u ovom trenutku niko od nas ne može pomoći.