Ovo jutro nam je počelo dosta mirnije od prethodnih. Dan sam započela za šoljicom čaja, dok su Nikola i Strahinja doručkovali.
"Kako to da se vas dvoje niste javili da dolazite? Otkud vi uopšte zajedno? Mislio sam da ti još uvek u Africi.",upitao je Strahinja.
"Ma ja sam stigla još pre sedam dana. Međutim nisam nikom javila jer smo morali da završimo nešto u Splitu.", odgovorila sam mu.
"Zašto baš u Splitu? Šta ste radili tamo?",nastavio je da postavlja pitanja.
"Bahćali se sa tužbama i onim klincem.", odgovorio mu je Nikola.
"Ne razumem kakva klinac, kakve tužbe?",njemu baš ništa nije jasno.
"Ma za onu glupost što je bila.", odgovorim mu pomalo isfrustirano.
"Dobro i šta se na kraju desilo.", Nikola i ja smo se pogledali i setili da ništa njemu nismo rekli.
"Jao pa ti ne znaš."
"Da li bi bili ljubazni i da mi ispričate, jer i mene zanima.",samo sam klimnula glavom.
Nikola mu je sve i ispričao. Od slike, našeg razgovora,tužbe. Čak i preteće poruke i ako sam bila protiv toga i to baš.
"Au čekaj on je ozbiljno samo tako otišao?",pitao me je pomalo začuđeno.
"Da samo je to rekao i otišao.",odgovorila sam.
"Je l' mislite da je greška što ga nisam jurila, da mi kaže on to?"
"Zašto? Misliš da ti Luka neće reći?"
"Ne znam,iskreno."
Ostatak doručka smo proveli u prijatnoj atmosferi pričajući.
Luka me pozvao da idemo zajedno u neki kafić ili restoran. Nisam baš sigurna. Taman to je sasvim odlična prilika da pričamo o svemu što se desilo.
Bila sam sasvim srećna dok nisam pročitala poruku da dolazi po mene za pola sata. Tad sam počela da paničim. Za pola sata ne mogu da izaberem šta ću obučem, a ne da se našminkam da sredim kosu i da krenem.
U roku od 20 minuta presvukla sam se nenormalno broj puta. Ništa bi nije bilo ono to to što sam zamišljla. Samo što nisam zaplakala. Na samom kraju sam se odlučila za bele pantalone, svetlo zeleni krop top na duge rukave, bele patike i belu torbicu.
Na brzinu sam se našminkala,krenula dole, jer me već uveliko čekala nekih 15 minuta.
"Izvini što si me čekao.",čekao me je ispred zgrade naslonjen na svoj auto.
"Nema veze. Prelepa si.", mnogo volim kad je neko slatkotečiv.
"Hvala. Moram priznati da se i ti lepo spredio. Biće mi čudno da te gledam takvog. Ipak sam navikla na sportsku opremu.", na moje reči je počeo da se smeje.
"Vrlo uskoro ćeš opet.",rekao je a zatim mi otvorio vrata auta da uđem.
Na putu do kafića i u samom kafiću vodili mi smo miran razgovor. Falio mi je. I srce mi je puno kad ga vidim da se oporavlja.
"Slušaj.... Za ono što je bilo.", krenula sam da pričam i odmah me je zaustavio.
"Ne moramo da pričamo o tome. Verujem tebi. Ne tamo nekim naslovima.",mnogo mi je važno da mi veruje.
"Znam Luka ali nije u redu. Mene zaista ne zanima šta ko misli o meni. Ali da neko laži prenosi to nije okej!",mnogo me nervira sve. Napravila sam kratku pauzu pa nastavila.
"To jutro se razbuđujem uz naslove "SESTRA POZNATOG SRPSKOG FUDBALA U LJUBAVNOJ DILENI". I u to je upetljan onaj mali.",samo što mi para na uši ne izlazi.
"Kako znaš da je umešan?",pogledao me je čudno. Pa šta je mislio? Da ja neću saznati?¿
"Zato što je onaj video snimila njegova ujna ili tetka od tamo nekog strica više se ni ne sećam. Radila je pre u Hajduku. Em mi je njen Austrijski broj slao preteće poruke.",samo sam se ugrizla za jezik jer nisam želela da mu kažem za poruke.
"Zašto mi nisi rekla? Daj mi da vidim poruke!"
"Nema potrebe. Ne plašim ih se."
"Nikolina daj da vidim.",dala sam mu telefon jer zaista i oko toga da se svađamo nema smisli.
"Trebala si da mi kažeš.",rekao je.
"Nije bilo potrebe.", odgovorila sam mu.
"Kako znaš da je on umešan u to.",pitao me je ponovo pomalo uznemireno.
"Zato što me je dečko prišao na sred kluba i rekao da me zna zato što me je navodno video na slici sa tobom. I onda kad sam nakon tih vesti pokušala da pričam sa njim on se smeje a ja šizim.",napravila sam pauzu da popijem malo čaja.
"A u sredu kad sam ga pitala šta je time pokušao da postigne,pobegao je kao da sam ga jurila pištoljem. Uz reči izvinjenja i da ćeš mi ti reći nešto. Što znači da ti znači da ti znaš nešto. Al izbegavaš da mi kažeš.",rekla sam mu.
"Ne krijem ništa samo...",prekinula sam ga u sred rečenice.
"Nema šta samo. Reci mi. Zanima me. Neću mu ništa uraditi.", poprilično me nervira kad neko nešto krije od mene.
"Komplikovano je,mislim nije.",jel jeste ili nije?
"Želeo je da privuče pažnju na neki način.", ne razumem.
"Kako misliš?"
"Pa eto. Nisi optuživali njega već tebe a on se hranio time. A zatim ubrzo našao devojku da pokrije svoje ime.",koliko ljudi retardirani mogu da budu.
Našu konverzaciju je prekinula crnokosa žena koja je bila konobar da bi platili račun.
Pred sam odlazak od našeg stola rekla je hvala macane na Nemačkom.
"Jel ona misli da sam ja plava i glupa u isto vreme pa da ne razumem Nemački?",malo je reći da je ljubomora prštala iz mene,a on je počeo samo sa se smeje.
"Ajde idemo na utakmicu ima da zakasnimo.",polako smo ustali i krenuli ka izlazu.
"Objasniću ti posle utakmice do kraja ono za Vuškovića. I nemoj da se stresiraš oko toga. Pusti šta će ko reći. Važni smo mi.",rekao je i samo me zagrlio pre nego što je upalio auto.
YOU ARE READING
"Poziv koji se ne odbija"
Adventure"Da li jedan telefonski poziv može da promeni sve?🤍"
