Na samom aedromu smo dobili obaveštenje da nam je let otkazan. Jedini način da do večeras stignemo u Salzburg je da promenimo par letova.
Prvo idemo do Minhena. Pa od tamo čekamo let sa Salzburg.
"Ovaj dan ima da traje četrdeset i osam sati.",zakukao je Nikola.
"E moj putniče. Šta misliš da se ti maneš prava i zaposliš se kao stjuart.",pocmevala sam mu se.
"Ma beži bre.",odmahnuo je glavom.
Let do Minhena je bio više nego uobičajeno turbulentan. Počevši od kašnjenja, koje je izazvao kvar na avionu. Do nepredviđenih meteoroloških problema. Putnici su postajali sve nervozniji, a čekanje se odužilo. Ubrzo su počeli da iskazuju frustraciju, a neki su čak počeli da gube strpljenje i izražavaju svoje nezadovoljstvo na glasan način. Situacija je postala napeta dok je osoblje pokušavalo smiriti situaciju i pružiti nove informacije. Na sreću, nakon nekoliko sati čekanja i napetosti, avion je uspešno poleteo.
"Bože nikad napornije let.",prokukao je prvom prilikom čim smo izašli iz aviona.
"Ovog puta se slažem sa tobom. Baš je bilo naporno.",prvo otkazan direktan let,pa kašnjenje zbog kvara.
"Koliko imamo slobodnog vremena do sledećeg leta?",upitao je.
"Dva sata.",odgovorim mu.
"Taj let ne traje dugo?"
"Ne. Manje od sat ipo."
Ostatak slobodnog vremena smo proveli u jednom zavučenom restoranu na aerodromu. Nikola je uživao u hrani. A ja sam ispijala čaj.
"Mama će javiti Strahinji da dođe po nas. Tačnije da preuzme pakete.",mi smo tek juče uveče shvatili da smo zaboravili da kažemo Strahinji da dolazimo kod njega.
"Pa da se šlogira kada nas vidi.",rekla sam kroz osmeh.
"Valjda neće. Usput uzmi jedi nešto. Bićeš gladna dok stignemo u Salzburg.
"Neću ne brini.",odgovorila sam mu sva ponosna.
Srećom, konačno let do Salzburga je prošao bez gužve, bez žurbe i bez problema. Sedeli smo u veoma udobnim sedištima. Osoblje aviona je pružilo izvrsnu uslugu, a atmosfera u kabini bila je mirna i ugodna. Nakon nekih sat ipo vremena smo sleteli.
Kao što smo se dogovorili sa mamom. Rekla je Strahinji da čeka svoj paket na izlazu u aedrom.
Uočili smo ga i polako krenuli ka njemu. Pričao je sa nekim ma telefon pa nas nije odmah video.
Čim nas je ugledao, automatski je prekrio telefonski razgovor koji je vodio i krenuo ka nama.
"Da li ste normalni? Odkud vi?",govorio je sasvim zbunjeno dok nas je grlio.
"Iznenađenje.",rekli smo u isto vreme.
"Sada idemo do mene da ostavimo vaše kofere pa onda idemo negde.", rekao je kada smo se približavali njegovom autu.
Na putu do njegovog stana smo tračarili glavne porodične teme. Kao po običaju. Ipak nisam i bilo zajedno svo troje na okupu preko tri meseca,ako ne i više.
"Jao ja sam sada gladna.",prokukala sam.
"Rekao sam ti da trebaš da jedeš na aerodromu jer ćeš biti gladna. Ali ti me nisi poslušala.", samo sam ga izignorisala.
"A gde idemo?", upitala sam radoznalo.
"Idemo u kafić, tamo me čekaju Amar i Luka a vi idete sa mnom.",rekao je.
"Pa ja onda moram da popravim šminku.", rekla sam uspaničeno, a oni su me samo pogledali i nasmejali se.
"Nina malo požuri ima dečko ti pobegne dok mi stignemo tamo koliko kasnimo!", prigovarao mi je Strahinja sa vrata.
"Evo evoo!",pred sam izlazak iz stana uzela sam dve banane.
Sedeli su leđima okrenuti ka ulazu. Strahinja je bio ispred nas da oni ne bi videli odmah mene i Nikolu.
"Imao sam razlog zašto toliko kasnim.", okrenuo se i pokazao rukama na nas.
Na njegove reči su se odmah automatski okrenuli i ustali, da bi se pozdravili sa nama. Naravno ja sam prošla ispred da bi zagrlila prvo Luku. Pa tek onda Amara.
Sela sam preko puta njega onda je došao konobar i naručili smo naša pića.
Zanimljiva stvar da je ovo baš onaj kafić u kom smo se upoznali.
"Je l' si ti znao da oni dolaze?",upitao je Amar Strahinju.
"Ne nisam. Mene mama poslala na aerodrom da čekam paket kad ono pojavili su se oni.",napravio je kratku pauzu da bi popio malo svog pića.
"Baš zato sam i kasnio toliko. Morali smo da odnesemo njihove stvari. Pa da Nina popravi šminku, pa da još i pojede nešto.", Strahinja inače baš ne voli da kasni.
"Sada me boli želudac.",prokukala sam.
"Pa dve banane nisu naivna stvar.",odgovorio mi je Strahinja.
Ostali smo još neko vreme u kafiću da se ispričamo i nasmejemo. Sada se nalazimo ispred njega Strahinja i Amar se dogovaraju sutra za utakmicu. Meni je Luka prišao i zagrlio me oko struka, dok se nešto dogovarao sa Nikolom.
"Moramo da pričamo o onome što se desilo.",rekla sam.
"Znam srećo. Pričaćemo sutra,naspavaj se večeras.", rekao je a zatim me poljubio u čelo.
YOU ARE READING
"Poziv koji se ne odbija"
Adventure"Da li jedan telefonski poziv može da promeni sve?🤍"
