"Poziv koji se ne odbija"

14. deo

Dva dana je prošlo od prijateljske utakmice između Hrvatske i Saudijske Arabije. Danas mi igramo protiv Barhein prijateljsku. Za šest dana je meč protiv velikog Brazila. Adrenalin među navijačima raste. Svi verujemo u te momke.

Sedim u loži gde su žene fudbalera. Sofija i dečaci su tu kao i ostale žene i devojke. Ja nisam ni devojka ni žena nekog našeg fudbalera. Ali uvek imam mesto u njihovoj loži.

Sofi je dečacima obukla bele dresove sa prezimenom Jović. Luka će igrati od prvog minuta kao i Strahinja. Trebalo bi celu da odigraju utakmicu.

Igrači izlaze na teren. Utakmica počinje.

Adrenalin raste već u osmom minutu. Naš kapiten Duca Tadić postiže gol preko živog zida. Protivnička ekipa nije želela da stane. Osetilo se da su gladni golova. Gol za izjednačenje su postigli u petnaestom minutu preko penala.

Počelo je drugo poluvreme. Još uvek je izjednačeno. Iskreno ne znam šta bi smo bez Vanje.

Tražim telefon u torbi. Nisam obraćala pažnju na ljude oko sebe dok me Aleksej nije zagrlio. Pogledala sam na teren i videla da slave. Gol! Napokon. Kapiten opet. Asistent Duca Vlahović. Šta bi smo mi bez njih.

Minut kasnije još jedan gol. Ovog puta Vlahović uz asistenciju Tadića. Mogli bih bar još dva da damo.

Laziću i Strahinji se pridružio Eraković. On mi je baš drag. Godinama se već poznajemo.

Vreme leti kao ludo. Približavamo se devedesetom minutu. Kad ono iz vedra neba duo dva Filipa do gola. Tribina se trese. Navijači su srećni. Imamo još par minuta do kraja. Na samu misao,mreža se pono trese. Luka Jović. Mali Aleksej skakuće od sreće i doziva tatu.

Sad smo zvanično gotovi. Piksi i igrači pozdravljaju navijače.

Dva dana do meča sa velikim Brazilom. Uverena sam da će igrači dati sto posto sebe.

Trenutno sedim sa Sofijom na terasi i pijemo čaj. Luka treba uskoro da dođe da bi dečacima poželeo laku noć.

"Čekaj bre! Jel ideš ti sutra ujutru?",jel sam ja opet zaboravila nešto?

"Gde treba sutra ujutru da idem.",ne sećam se da imam neke obaveze ujutru.

"Maroko/Hrvatska! Zar ne ideš da ga gledaš?",nisam ni razmišljala da idem. Zaboravila sa na tekmu.

"Šta ja znam. Glupo mi je tek tako da odem. Nije me zvao. A nismo se ni čuli par dana."

"Razumem te,ali idi. I sama si rekla da je bio presrećan kada te video. Značiće mu.",zacrvenela sam se na ovo. Koliko sam često u Emiratima mislila na njega.

"Ne znam,videću. I ako odem. Verovatno ću sa tatom biti.",pored njega neću moći ništa da uradim.

"Idi u ložu gde su devojke i žene fudbalera. Pozovi Izabel ili Helenu uđi sa njima.",eh kad bi to bilo jednostavno.

"Ne mogu tek tako tamo doći. Nisam ništa od toga a ni radbina. Napraviću pometnju. Šta ako me uslikaju novinari. Napraviću i njemu i meni problem.", stvarno ne želim da se to desi.

"Jel se stvarno brineš oko toga? Luka dođi vamo! Reci joj da treba da ide!",čovek je sav zbunjen došao do nas. Vidi se da ništa ne razume. Ko bi nas žene više razumeo.

"Gde ideš kumo?",mučenik apsolutno ništa ne konta.

"Nigde.",njegova žene me je tako popreko pogledala.

"Nikolina! Reci joj da treba da ide na utakmicu!",kome je ovde teže meni ili njoj.

"Ne ideš na Brazil??? Što breee??", vidi se da ništa nije čuo dok smo pričale.