"Poziv koji se ne odbija"

9. deo

Društvo je krenulo da dolazi. Baš dugo nismo bili svi zajedno okupljeni. Bila sam do ostave da odnesem Dušanove poklone.

Nisam ni čula kada mi je Strahinja došao sa leđa.

"Stigla je Ema dođi.",Ema je moja najbolja drugarica iz detinstva. Ona je ostala u Srbiji da živi ali često ide u Nemačku kad dobije poziv. Ona je fizioterapeut. Koliko znam ona će biti pratnja naše reprezentacije na Mundijalu.

"Srećo moja.",i ako smo se skoro videle baš mi je falila. Za nju i Sofiju sam baš vezana.

"Emić,falila si mi.",i to baš.

"I ti meni. Možda nije pravi trenutak ali moram nešto da ti kažem.",bila je nervozana i to baš.

"Kaži,jel sve u redu?",pomalo se brinem.

"Slušaj znaš da sam bila na onoj zadnjoj utakmici sa reprezentacijom. Pa od tad smo ja i Strahinja zajedno.",bila sam u šoku. Moj stariji brat i moja najbolja drugarica.

"Pa to je super. Drago mi je zbog vas.",nije ništa rekla samo me je čvrsto zagrlila.

Svi smo se okupili. Ima nas po prilično mnogo. Muški deo društva se zabavlja kod stola sa pićem. Muzika je preglasna. Sve devojke igraju i pevaju.

Ceca pojačana do daske. Mikrofon kod Sofije i mene u rukama. Cela Italija ima da nauči poziv napamet.

"Te usne sto su pritisnule moje

Bile su ko dugme za samouništenje

I ljubila sam ludo

Ko' da mi je poslednje

Bio si poziv koji se ne odbija

Od nesreće je samo sreća lošija

Kad treba da vratiš je

A tek si se dočepo nje

Taj mi se poziv

Sad o glavu odbija

Ja samo ljuđa

Luđa što sam starija"

Neko me je povukao za ruku. Videla sam da je Strahinja i da želi nešto da mi kaže.

Otišli smo u kraj da bih mogla da ga čujem.

"Vidi ja sad idem na brzinu po moja dva druga. Vraćam se za dvadesetak minuta.",nisam stigla ništa da kaže već je otišao. Idem da uživam u muzici.

Prošlo je sigurno dvadeset minuta. Brata mi nema još uvek kao i njihovih drugova. Počinje mi omiljena Cecina pesma. Ne mogu da razmišljam o tome sad.

"Hiljadu i jedan put

za sebe sam se uplašila,

ljubili su me a ja ništa nisam osetila,

od tih ološa postala sam i ja loša.

Volela sam jednom ja

i prevarena ja sam bila,

iz te bolesti i najjači se ne izvuku,

sada smejem se kad od o moje srce slome ruku.

A onda si se ti pojavio

kao da si magija."

Na početku refrena pogledala sam ja ulaznim vratima. Tamo su bili Luka i Amar sa Strahinjom. Noge su mi se odsekle u sekundi.

Čim sam videla da im je Nikola prišao morala sam i ja. Amar me je prvo video.

"Blizanci lepo vas je videti zajedno. Tek sad shvatam koliko ličite.",zagrlio je Nikolu pa mene. Čim me je pustio iz zagrljaja odmah sam Luku zagrlila.

"Slavljenice,baš si lepa.", šaputao je da bih ja samo čula to. Bila sam baš pocvrenela.

"I ti si isto.",samo mi se nasmešio ne puštajući iz zagrljaja.

Trenutno je tri minuta do ponoći. Izneli su nam torte i pustili našu omiljenu zvezdinu pesmu "Ponosan budi".

I ako mi je stariji brat igrao u Partizanu i grobar je. Nikola i ja smo delije. Ali uvek je dobijao našu podršku gde god da igra pa i u Partizanu.

Prvo je Nikola duvao svećicu pa onda ja.
Došla je tačno pomoć nama je zvanično rođendan.

Strahinja nam je prvi prišao i zagrlio nas i čestitao. Posle njega su išli svi redom.

Luka je ostao zadnji. Prišao je prvo Nikoli.

"Srećan rođendan brate.",zagrlili su se onako muški.

"Pa hvala zete.",namginuo je i otišao. Kako ću ga ubiti za ovo.

"Srećan rođendan Nina."zagrlio me je. Odmah sam mu uzvratila zagrljaj.

"Hvala.",malo je reći da sam bila crvena.

Žurka se bliži kraju. Treba da krenemo za nekih pola sata kućama.

"Čekaj! Imam muzički želju. Oću da mi Nina nešto peva.",Sofija i njene muzičke želje,baš me zanima šta hoće.

Znala sam da će ovo pustiti. Uzela je mikrofon da zajedno pevamo.

"Ti kažeš nećeš moči

tvoje je svako drvo

možda, al' čekaj

da uradim nešto prvo

Dve sangrije na ranu

pa s društvom u kafanu

pa ruke gore, pa sve do zore

Dva zgodna fudbalera

pa pravac rivijera

ciao amore, ciao amore

ciao amore."

Čim sam refren otpevala pogledala sam u Luku. Imao me najveći i najlepši mogući osmeh na licu.