Mesečevo proročanstvo

4.Deo

Lukrecija

- Idemo odavde. - brzo je rekao spustajući me na pod.

- Ne nacrtaš li se na svom radnom mestu Aras će te baciti u vatru. Idi, ja dolazim samo telefon da uzmem. - skoro trčećim korakom sam krenula ka svlačionici.

- Ne ostavljam te ovde, požuri.

- Adame odlazi! - viknula sam na njega, a on me je na svu sreću poslušao.

Pokupila sam sve svoje stvari te sam i ja izašla ispred. Krenula sam ka masi devojaka koje su unezvereno pokušavale da spasu sopstveni život.

- Upomoć! - neko je viknuo iza mene te sam zastala na sekund.

- Upomoć! - ponovo se očuo uplašeni ženski glas te sam bez razmišljanja krenula da se vraćam unazad.

- Pomozite mi molim vas! - lupanje na vratima do mene se očulo te sam se uhvatila za kvaku u nadi da ću ih otvoriti.

Ali ne.

Zaključana su.

- Imaš li ključ? - viknula sam pokušavajući da ih razvalim.

- Zaglavio se! Ne mogu da ga okrenem, a ni izvadim. Pomozi mi molim te, gušim se! - bukvalno je jecala, a ja sam krenula da kašljem od dima koji je bio sve prisutniji u hodniku.

- Odmakni se od vrata!

Tri puta sam se zaletela o ista ali nisu se razvalila. Pa normalno. Imam pedeset pet kila s krevetom.

- Ne mogu da dišem. - devojka je zakukala.

Pogledala sam oko sebe i nije bilo nikoga.
Niz hodnik se jasno videla vatra koja hulja ka meni te mi se adrenalin uvukao u krv.

Ne mogu da je ostavim ovde. Ne sme da umre.

Izula sam štiklu se te sam gurnula vrh potpetice  u otvor ključaonice. Kada sam očula zveckanje ključa na podu uzdahnula sam.

- Otključaj sad. - zalupala sam na vrata.

- Čuješ li me? - unezvereno sam gledala oko sebe lupajući u vrata.

- Otključaj sad jebena vrata umrećemo ovde obe!

Nije se odazivala. Ćutala je. Pa zar je sad našla u nesvest da padne?

Pogledala sam u svežanj ključeva u ruci te sam krenula na sve ili ništa.

Prvi ključ. Nije uspeo da otključa.

Ni drugi.

A ni treći.

Al ključ od sale je uspeo da uđe i da otključa vrata. Arase hvala ti što si stavio iste brave na ova dvoja naspramna vrata.

Gurnula sam vrata te sam uletela unutra.

Devojka je ležala onesveštena na podu i to u modricama. Šta se ovde izdogađalo pobogu.

- Hajde, buđenje. - uzela sam je u naručje te sam je nekako popela na noge.

- Vreme je da trčiš, ne da spavaš. - udarila sam joj šamarčinu toliko jaku da joj se glava zavrtela.

- Umrem li zbog tebe, kad te u paklu nahvatam zadaviću te. - drmusala sam je dok nije počela da se rasveštava.

- Dobro jutro! - viknula sam uplašena za sopstveni život.

- Gospođice Lukrecija? - raširila je oči odmah se uspravljajući na noge.

- Mani se toga, idemo. - otvorila sam vrata, a ispred nosa mi se pojavio plamen. Ceo hodnik gori, a sada polako i ostava u kojoj se nalazimo.

- A! - devojka mi se bukvalno bacila u naručje dok sam ja bezizražajno gledala u vatru koja samo što me nije progutala.

- Ne želim da umrem. - zacvilela je.

- A ja želim? - okrenula sam se ka njoj.

- Spasite nas, molim Vas. - na šta ja ovde ličim?

Savila sam se te sam izula štikle, a ona je isto uradila što i ja.

Osvrnula sam se oko sebe te kada sam ugledala prozor osetila sam se kao da me je sunce ogrejalo.

- Idemo ovuda. - Zatvorila sam vrata sprečavajući dodatni kiseonik da rasplamsa vatru.

Al džaba, varnica je uletela i dohvatila kutiju koja se očas posla zapalila.

- Nema zabušavanja ako ne planiraš da obe umremo. - govorila sam kroz kašalj dok su vrata dimila.

- Prati me. - popela sam se na stolicu te sam nekako došla do vrha police.

- Plašim se visine. - zakukala je ispod mene, a ja sam je umalo pogodila vazom.

- Onda umri tu, šta ću ti ja. - otvorila sam nekako prozor te sam sebi sve redom opsovala.

Sreća je to što je sala za obuku striptizeti kao u podrumu ispod moje kuće.

Nesreća je to što je ova ostava na strani gde

sam sadila ruže i sada su mi se te iste ruže nacrtale ispred prozora.

- Imaš li neke rukavice? - upitala sam je gledajući unaokolo s čime da ih isčupam.

- Nemaaam! - vrisnula je te se popela na stolicu kada su vrata podlegla toploti i krenula da gore.

- Moraćemo kroz ruže da se probijamo, nema nam druge. - govorila sam ne verujući u svoje reči.

Skinula sam brus koji sam nosila ispod tesne majice te sam korpama obukvatila stablo ruže i nekako uspela da ga isčupam iz zemlje.

Ruke su mi pune trnja, a krv je krenila da mi se sliva niz šaku. Al makar sam na korak do slobode.

- Idemo. - rekla sam se protegla ka prozoru i izašla kroz njega.

S obe strane su me dočekale ruže koje su mi

rasparale svaki milimetar i levog i desnog dela tela ali nisam osećala bol, samo slobodu.

- Pomozi mi. - pružila je ruku kada sam ja izašla na svetlost dana.

- Dođi. - povukla sam je te je i ona proletela pored ruža i pala preko mene.

- Hvala ti puno. - kašljala je i zahvaljivala mi se.

- Skloni se sa mene ne mogu da dišem. - jedva sam izgovorila te me je ona poslušala.

Teška je.

- Krvariš! Krvarim! - vrisnula je gledajući čas u mene čas u nju.

- Makar smo žive. - ustala sam s poda gledajući u svoje telo.

Majica mi se pocepala kao i šortsić koji sam nosila.

Pa dobro. Moralo je nešto da nastrada. A bolje moje telo nego život.

Krenula sam ka zadnjem delu kuće gde je izlaz iz one jazbine te sam tamo sve zatekla.

- Pronađi je! Ne intereujete me! Baciću vas sve lično u vatru desili joj se nešto. - Aras je vikao na članove obezbeđenja dok je pet velikih creva nestajalo ka ulaznim vratima.

Zakašljala sam se slučajno jer mi je dim i dalje u plućima te sam privukla plažnju svima.

- Lukrecija! - Aras je viknuo i bukvalno dotrčao do mene.

- Krvariš! Gde si bila? Kako si se izvukla? I ko je devojka? - oboje smo pogledali pored mene gde se devojka onesvestila. Zanimljivo, jako.

- Spasila sam je iz ostave. Izašle smo kroz prozoričić al su nas ruže unakazile. - brzo sam sve rekla jer imam manjak kiseonika.

- Gospođice Hala da li ste dobro? - Adam je

pritrčao i videla sam ozbiljnu zabrinutost u njegovom glasu i očima.

- Malo mi se samo vrti. - rekla sam hvatajući se za Arasove ruke bolno kašljajući.

- Dođi, sedi. - Aras me je doveo do stolice te sam polako sela.

Ubrzo su došle dve doktorke koje su po njegovom naređenju očistile, sredile, ušile i zavile moje rane i to sve pred skoro tristotine devojaka u dvorištu.

Adam me je non stop gledao i tačno sam znala da mu malo fali da zajebe sve i priđe mi. Očima sam mu govorila da se ne usudi ionako je Aras trenutno besan kao ris.

- Dobro ste prošli. Rane nisu strašne toliko. - jedna od doktorki mi se obratila, a ja sam klimnula glavom.

• Mislim da je dosta. - osmehnula sam se doktorci te sam ustala sa stolice.

U plućima mi je i dalje velika količina dima i jedva dišem zato me je malo zaljuljalo kada sam se uspravila.

- Lukrecija, idi u kuću. Moraš da odmaraš. - kada gospodin Hala naredi mislite da postoji ono "Ali..."?

Ne. To je naređenje i nema mesta protivljenju.

- U redu. - kao na drogama sam se kretala njihajući se od kašlja koji mi je parao pluća.

- Rik, idi sa njom. Pašće negde. - prodrao se na lika iz obezbeđenja koji zapravo i nije bio tu.

- Gde je Rik? - čula sam ga kako se na sekund zbunio.

- Lukrecija stani. - prevrnula sam očima ali na svu sreću nije mogao da me vidi.

- Ajde nek ide neko sa njom. - okrenuo se oko sebe te je Adamu pokazao rukom ka meni.

- Otprati je do sobe pa se vrati odmah. - tačno i u ovoj rečenici je bilo ograničavanja.

Znači, bez zadržavanja i ikakvog pokušaja prisnosti.

- Kako naredite. - videla sam olakšanje u njegovim očima dok mi je prilazio.

- Idemo. - krenula sam al u momentu kada smo nestali iza zida kuće zavrtelo mi se u glavi ponovo.

Uhvatila sam se za njegovu ruku te sam brzo zatvorila oči. Zelene tačkice su mi bile posvuda i jedva sam disala od panike.

- Lukrecija. - tiho me je pozvao al ga nisam videla.

- Ne vidim. - uspaničeno sam rekla.

- Smiri se. Polako. - uhvatio me je za ramena, a ja sam samo želela da vrištim.

Strah od gubljenja vida mi je ogroman.

- Ne vidim. - prorežala sam na njega dok me je ljuljala potreba da sklopim oči.

- Dođi. - osetila sam kako me je uzeo u naručje.

- Adame... - tiho sam prorežala njegovo ime.

- Nisam doktor, Lu jebote. Polako. Trebaš da legneš i da se opustiš. - u njegovom naručju sam se opustila dok me je unosio u kuću.

- Gde ti je soba? - polako sam otvorila oči i uzdahnula.

Vid mi se polako vraćao, a otkucaji srca su mi se unormalili.

- Treći sprat. Poslednja vrata s desne strane - pomno sam upijala prostor oko sebe dok mi je sreća igrala u stomaku.

- Progledala sam. - obavestila sam i Adama ka kom sam usmerila svoj pogled.

- Super. - samo to je rekao dok se sa mnom u naručju penjao uz stepenice.

- Imaš lepu vilicu. - prokomentarisala sam gledajući ga iz ovog položaja.

Lagano sam mu preška rukom preko brade te sam osetila kako mu se mišići stežu. Ima jaku i isklesanu vilicu i to sam tek sada primetila.

- Zanimljivo je što nikada nisam bio u tvojoj sobi. - prokomentarisao je unoseći me unutra.

- Jer je to moj prostor. - polako me je spustio na krevet te me je pogledao onako odozgo.

- Ni ne pomišljaj. - podigla sam bosu nogu te sam mu je stavila na preponu, blizu nabrekline u njegovim pantalonama, zaustavljajući ga u mestu.

- Odakle znaš šta mi se vrzma po glavi? - začkiljio je ka meni uspravljajući se onako u punoj svojoj veličini.

- Znam taj pogled. - laktovima sam podbočeno ležala na krevetu posmatrajući njegove oči u kojima je buktala varnica.

- Zanimljivo. - nije skidao pogled s mog lica dobar minut te sam rešila malo da ga zezam.

Nogom sam krenila da mu šaram po butini izazivajući ga čisto onako jer mi je dosadno, a on se ukrutio ceo.

- Mislim da ta tvoja lepa nogica mora da odmara. Previše se družila sa ružama. - uhvatio mi je stopalo rukom te ga je namestio tačno sebi između nogu.

- Ne izazivaj me Lu. Na ivici sam sve da zabatalim i da nasrnem na tebe. - preteći tiho je rekao, a ja sam progutala knedlu u grlu.

Izvukla sam svoju nogu iz njegovog stiska te sam je vratila na pod.

- Ne bi ni mogao. U ovaj krevet ne dovodim  seksualne partnere. - to je moja oaza i ne delim je ni sa kim.

- Ne smeta mi ni pod, a ni zid. Prozor je zanimljiv, a imamo i publiku. Sto za šminkanje deluje primamljivo. - nabrajao je sva mesta gde mi bogao da me prostre, a ja sam odmahivala glavom smeškajući se.

- Znaš šta? - izazovno sam ga upitala polako se uspravljajući u sedeći položaj tik ispred njega.

- Šta? - podigao je obrvu pažljivo prateći svaki moj korak.

- Mislim... - započela sam al sam se ugrizla za usnu dok sam mu otkopčavala kajiš na pantalonama.

Raširio je oči spremno čekajući sledeći potez.

- Da je vreme... - ponovo sam zastala vukući šnir nadole.

Otkopčala sam mu pojas sa pištoljem te mi je on spao u ruku. Spustila sam ga na krevet te sam se posvetila njegovim pantalonama.

Nije ni mrdnuo.

Zavukla sam ruku u njegove bokserice te sam ga obuhvatila svojom rukom lagano samo jednom prelazeći njegovom dužinom onoliko koliko mi je skučen prostor dozvoljavao dok je on prigušeno režao.

- Da se vratiš kod Arasa. - namignula sam kada sam mu namestila izbočinu u boksericama i lagano ponovo zakopčala pantalone i vratila pojas oko struka.

Mislim da je hteo da me zadavi. Ne, sigurna sam da je hteo da me zadavi.

- Ti...Ti gospođice Hala si jedan đavo. - prostrelio me je pogledom te se olako savio hvatajući me za potiljak i lepeći svoje usne za moje.

- Znam gospodine Nelson i takođe znam da bi žarko želeo da ovu đavolicu ukrotiš sada ali ne možeš. - ugrizla sam ga za usnu te sam se odmakla od njega.

- Kada te budem dohvatio neću ti izbiti jednu spiralu, izbiću ti i onu što nemaš. - zapretio mi je, a meni su butine zadrhtale.

Od same pomisli na njegovo jako zakucavanje u mene mogla sam da svršim i da, on je očigledno video to u mojim očima jer mi se zavodnički nasmejao.

- Jesam li upola dobar u tvojim mislima kao i uživo? - upitao me je podignutih obrva dok se jedva kretao korak po korak unazad.

- Odlazi. - zarežala sam.

- Idem dok mi se svojevoljno nisi predala. - namignuo mi je te je izašao iz sobe.

U njegovom prisustvu noge mi same lete na dve različite strane.

- Samo ovo. - promolio je glavu u sobu, a ja sam se zbunila.

- Kako se osećaš? Je l treba doktorku da zovem?

- Daj Nelsone ne pravi se da ti je stalo. - nasmejala sam se, al u njegovom pogledu nisam videla ni trunčicu šale.

- Dobro sam. Nema potrebe. - uozbiljila sam se te sam klimnula glavom.

- Ako ti nešto bude trebalo, zovi. - progutala sam knedlu u grlu te sam ponovo klimnula glavom.

Zatvorio je vrata te me je ostavio sa seksualnom tenzijom i zbrkanim mislima.

Umalo sam umrla pre par minuta, a jedino što mi je sada na pameti je goli Adam koji se nadvija nadamnom u svojoj kancelariji.

Da, definitivno imam previše dima, ne samo u plućima već i u mozgu.