Mesečevo proročanstvo

19.Deo

Kasandra

- mesec dana kasnije -

Sedim na fotelji u Nikosevom stanu i razmišljam koliko mi se život promenio za ovih mesec dana.

Odveo me je u Italiju, upoznao me sa svojom ženom koja je jedna divna duša koja me je odmah prihvatila kao svog prijatelja, šetam, upoznajem se sa Italijom, odlazim na psihoterapije i neumorno sa njih dvoje tragam za svojim roditeljima.

Nisu mi dozvolili da iznajmim stan i da živim sama. Rekli su da mogu da ostanem sve dok ne pronađemo moje roditelje i ne odem kod njih. Zahvalna sam im na svemu.

- Stigli su DNK rezultati danas u ordinaciju, donela sam ti ih. - Suzi, Nikoseva žena, radi kao medicinska sestra u jednoj bolnici.

Pre par dana privatni istražitelj je pronašao ljude koji bi mogli da budu moji roditelji ali to sa sigurnošću nismo mogli da znamo. Poslao je jednu devojku kod njih koja se predstavila kao student novinarstva i radi uspešnosti projekta treba da prikupi što više intervjua raznih porodica.

Ređala je glupa pitanja dok je na sve načine pokušavala da uzme dnk. I uspela je. Poslali smo ih na analizu i sada su stigli rezultati.

- Pročitaj mi. - nisam imala snage da otvorim tu kovertu.

Razočaraću se ako nisu, pašću u nesvest ako jesu.

- Jesi li sigurna? - sela je preko puta mene.

- Jesam. Otvaraj. - osmehnula sam se iako mi je u želucu igralo.

Čitala je i čitala, a onda me je pogledala.

- DNK je pozitivan, 99,99% si u krvnom srodstvu sa Leticijom Morales.  - izustila je, a ja sam progutala knedlu.

Nisam želala da znam išta o njima niti slike da im vidim. Nisam želela da se nadam. Da stvaram u sebi ideje i mogućnosti. Čekala sam ovaj papir. Ovu potvrdu i dobila sam je.

- Našli su ih. - osmehnula sam se onako zaleđena.

- Jesu. - klimnula je glavom dok mi je prilazila.

Utonula sam joj u zagrljaj i po savetu psihoterapeurkinje, zaplakala. Nikada nije na odmet pokazati iskrene emocije koje te u momentu savladaju.

Čim smo javile Nikosu vesti, ispred mene se pojavila crna fascikla.

- Tvoji roditelji, njihove slike i ukratko njihov život, status...Sve što može da te zanima.

Uzela sam fasciklu u ruke te sam je polako otvorila.

Pogled mi se odmah prikovao na njihovu sliku, a uspomene su krenule da me preplavljuju. Sećanja. Bilo ih je svuda. Mamin glas je napokon dobio lik. Sada je i vidim i čujem.

Lepša je nego pre. Visoka brineta, mističnog osmeha i zelenih očiju. Tata je tata. Prosed, al i dalje tako staložen. Odiše elegancijom i moći.

- Devojčica i dečak? - tiho sam upitala samu sebe.

- Tvoj brat i sestra. Blizanci. Imaju deset godina. Valeria i Enzo. - Nikos mi objasni odmah.

Tako su mali i lepi. Liče na tatu i mamu.

- Isti su ti. - Suzi progovori kao da mi je misli čitala.

- Imaju mamine crte lica. - prošaputam.

- Pa imaš ih i ti.

- Tatine oči. - dodam.

Gledam u njihovu porodičnu sliku i boli me što me na njoj nema. Da li će me prihvatiti? Da li su me zaboravili? Nadaju li se mom povratku? Želel li me i dalje?