Mesečevo proročanstvo

20.Deo

Kasandra

Godinu dana kasnije, ponovo stojim pred kućom, ali ovaj put, kućom Adama Nelsona.

Lepa dvospratnica, na još lepšoj lokaciji je ukrala moj uzdah. Dom. Naprosto, tako izgleda.

Ušla sam u dvorište, te došla do vrata. Pozvonila sam par puta ali niko nije otvarao.

- Trebala sam ipak da pozovem. - ali ne, ja sam rešila da ga iznenadim.

Došla sam ponovo u Grčku, samo zbog njega. I naravno da mu se nisam javila. Banuću kao grom iz vedra neba posle dve godine.

Prvi put sam putovala sama i nije bilo lako ali osećaj je neverovatan.

Par puta sam zazirala od nekih likova ali to je paranoja. Insistirala sam sama da idem i pustili su me. Ali zato danas sa sobom nosim gps. Za svaki slučaj.

Pošto ga nije bilo ni posle pet minuta, sela sam na terasu u veliku ljuljašku i rešila da čekam.

Doći će kad tad, znam to. Osećam.

I tako sam ja čekala pet sati.

Okruglo.

Nisam odustala ni na trenutak. Pogled je prelep, ljuljaška udobna, a razlog zbog kog sam došla je najvažniji.

Došla sam da bih videla šta želi ovaj dve godine stariji čovek.

Čovek koji kako stari sve lepše izgleda. Trideset osam godina...Dinosaurus. Ali tako seksi dinosaurus.

Gledam ga kako zbunjeno ulazi u dvorište i skenira me. Ne može da me prepozna.

Zima je, nosim kaput i kapu, al sunce ubija, pa mi šiške padaju preko naočara za sunce.

- Šta radiš ispred moje kuće? - mislim da sam uzdahnula čim sam čula njegov glas.

Samo sam ga gledala. Stala sam na stepenice i samo ga skenirala.

Nikada ga nisam videla u opuštenoj varijanti. Crni duks i trenerka. Ako sam mislila da u pantalonama i majici izgleda grešno, definitivno ga nikada nisam videla ovakvog.

- Ko si ti bre? - polako prilazi, a ja i dalje ćutim.

- Da li i dalje nosiš pištolj za pojasom? - upitala sam ga dok sam skidala naočare sa glave.

Zaledio se u mestu.

Nije stigao ni do stepenica.

- Lukrecija? - izustio je ime koje ne poznajem.

- Ko je to? - izvila sam obrvu zbunjeno.

- Ja takvu ne poznajem. - silazila sam stepenik po stepenik fiksirajući nam poglede.

- Kasandra Morales, drago mi je. - ispružila sam ruku ka njemu u želji da se rukujemo.

- Ne verujem. - odmahnuo je glavom ironično se smeškajući.

- Dve godine ti je trebalo da dođeš. - moja ruka je ostala da visi u vazduhu.

Udaljio se korak unazad skenirajući me još detaljnije.

- Ja...Nismo imali priliku da pričamo. Došla sam one noći u bolnicu, a ti si spavao. Otišla sam ali sam obećala da ću se vratiti. - počela sam da objašnjavam.

- Sve sam čuo. Ne brini. Ali kako si mogla da samo tako odeš?

- Čuo si? Zašto nisi nešto rekao onda?

- Nikos mi je pustio video sa kamere. Par dana kasnije. Da sam te čuo, normalno da ne bih ćutao. Hteo sam da te nađem, ali nije mi dao. - odmahivao je glavom.