Mesečevo proročanstvo

10.Deo

Lukrecija

- Da li ti se svidela neka? - upitala sam Demida i dalje stojući pored njega, naslonjena skoro na binu, posmatrajući devojke koje zgrću veliku lovu.

- Jeste. - klimnuo je glavom.

- Koja? - zainteresovamo sam ga pogledala.

- Čekaj, nemoj mi reći. - podigla sam ruku smejuljeći se.

- Linzi. - ubeđeno sam prozborila upirujući prstom u prelepu plavušu koja je upravo izvodila okret na šipci.

- Ne. - skoro pa gadljivo je odgovorio.

Podigla sam zbunjeno obrvu, a on mi se nasmejao odmahujući glavom.

- Nikada nećeš pogoditi. - lagano se nagnuo dok je govorio te se odaljio.

- Zašto sumnjaš u moje moći za predviđanje? - odglumim uvređenost.

- Ne sumnjam. Časna reč. - spustio je snažnu šaku preko grudi ne prestajući da se smeje.

- I onda..Nastavljam. Ona sa ljubičastom kosom, zaboravila sam joj ime?

- Ne. - brzo je odgovorio.

- Ona što liči kao da je iz Irske?

- Ne.

- Crvenokosa? - nestrpljivo sam nabrajala.

- Ne. - nasmejao se mom tonu.

- Brineta koja se penje na binu? - jebote nema više devojaka.

- Rekoh ti, ne.

- Odustajem! - mahnula sam rukom u kojoj mi je bila čaša te sam se leđima okrenula bini.

- Želiš li još jedno piće? - upitao je pažljivo me gledajući u lice trudeći se da mu pogled ne prošara po mom telu.

Pogledala sam iza njega u pravcu šanka gde je Adam malopre sedeo i nisam ga videla.

Otišao je sa crvenokosom. Divno.

Lepo se provedi Adame. Možda se i ušineš na njoj.

- Ne. - sada sam ja odrično odgovorila što mu je izazvalo osmeh na licu.

- Otišao je? - nije se okrenuo da vidi u šta gledam ali je predpostavio.

- Da. - klimnula sam glavom.

- Zaustavi ga. - kolebljivo je dodao.

- Zašto bih? - i dalje sam gledala u njihove stolice zbunjeno odmahujući glavom.

- Jer ti očigledno smeta što će upravo pojebati onu crvenokosu. - konstatovao je.

- Smeta li mi? - napokon sam ga pogledala u oči.

- Smeta. - klimnuo je potvedno glavom.

Duboko sam udahnula osmehujući mu se.

- Da mi smeta, ne bih ga poslala tamo. - namignula sam te sam mu pružila svoju praznu čašu.

- Želiš li da mi praviš društvo? - upitala sam ga preko ramena idući ka napred.

- Gde? - bio je sumnjičav al je išao za mnom.

- Prvo se pita pa se krene Demide. - kao sam ga prekorila.

- Idem na svež vazduh. - progutala sam knedlu okretajući se i ubrzavajući korak ka izlazu.

Čim sam otvorila vrata stražnjeg izlaza duboko sam udahnula presabirajući misli.

Adam mi je šta? Dečko.