Mesečevo proročanstvo

13.Deo

Lukrecija

I zaista obistinilo se ono što sam rekla da će se desiti. Pala sam u nesvest i zbog svega što se izdešavala prespavala sam dva dan.

Kada sam se probudila prvo što sam videla bila su leđa jednog člana obezbeđenja koji je stajao ispred mog kreveta očigledno listajući nešto po telefonu.

Odmah je javio Gaji da sam se probudila, doktor je ponovo došao i pregledao me, dao mi lekove i infuziju te je otišao.

- Nikos je dva dana harao poput Arasa, al dva puta gori je bio. Ima mnogo izmena, dosta ljudi je ubijeno, smenjeno i dovedeno. Napravile su se izmene u klubu. U koordinaciji poslova. Sve je drugačije. Podeljeni smo po sektorima i dalje al ovaj put rigoroznije. Jedina sam koja sme da ide i posećuje spratove, ostali moraju da budu samo na svom. Postavljeni su novi sigurnosni alarmi, zamenjena su vrata i brave, a ključeve imam opet ja, kao i on. Uriktao nas je kao niko do sada. Svačiji korak prati i tačno zna ko je šta mogao da uradi na kom spratu. Kazne su gore od smrti. Ovo je užas Lukrecija. - Gaja mi je sve izdiktirala kao da sam joj ja nadređeni dok sam i dalje dolazila sebi.

- Šta je rekao za mene? - od svega što mi je rekla jedino me je ovo interesovalo.

- Da će popričati sa tobom kada se oporaviš.

- Još nešto?

- On nešto zna, al nemam pojma šta.

Odmahnula sam glavom umorna više od svega. Ovog mesta, svih dešavanja i ovakvog života.

- Šta ja njemu da kažem? - brecnula sam se sama na sebe.

- Istinu. Ništa sem istine Lu. Ne deluje mi kao slatka osoba. - s tim rečima napustila je moju sobu.

••••

Očekivala sam dosta toga od susreta sa Nikosem. Pogotovu što sam ga danima, posle Gajinog i mog susreta, slušala kako viče na sve zaposlene. Toliko je glasan da i kada je na najnižem spratu ja imam osećaj da ga čujem do kuće. Samo sam čekala da upadne u sobu i krene da izdaje naređenja.

Lagala bih kada bih rekla da ga nisam izbegavala. Jer jesam, i te kako. Izlazila sam iz sobe samo kada provereno znam da nije tu. Kuglu danima u ruke nisam uzela. Jezivo mi je duže od par minuta da budem van sobe.

Sve sam ja očekivala od susreta, ponavljam, ali...Ovo nisam.

Sedim u njegovoj kancelariji koju je napravio u kući i gutam knedlu za knedlom dok ga slušam kako mi naređuje da se trgnem iz straha u koji sam upala i da ga što pre prevaziđem.

- Gde se nalaziš? - mirno me upita ali ne sačeka da odgovorim već samo nastavi.

- Ovo ovde nije igraonica! Arasa nema, ne znam kada će se vratiti! - povisi ton za nijansu. - Ne možeš samo da sediš u sobi dok dani prolaze! Ti si deo one zajednice dole i vratićeš se koliko sledeće sedmice svojim obavezama. - bio je izričit.

- Do tad, svaki dan ćeš ići u klub, u VIP sobe i susretati se sa svojim strahom iznova i iznova dok to ne budeš radila kamenog srca i čeličnog stomaka. Ne interesuju me nikakvi izgovori. Radićeš kao i svi bez izuzetka. Jedina tvoja privilegija za sada je što ćeš i dalje biti u ovoj kući. Jedina. Zapamti. Jasno? - prostrelio me je ledeno plavim očima i više nisam umela ni da gutam a kamo li išta drugo.

- Znam, teško je. Ne sumnjam. Ja sam te zatekao tamo, video sam sve. Ali ne mogu da dozvolim da fijukneš. Pobedićeš strah i posle ćeš mi se zahvaliti. - zavalio se nazad u stolicu sa zadovoljnim izrazom lica.

- Zahvalićeš mi se. - ponovio je.

Bila sam nema svih četiri minuta i trideset sedam sekundi koliko sam provela u ovoj sobi sa njim.