Mesečevo proročanstvo

15.Deo

Lukrecija

Živim sudbinu svoje majke.

Ja sam Arasov rob kao što je bila moja majka.

Ja sam Arasova ćerka.

Ja sam Nikoseva sestra.

I stim mislima, rasjena i besna sam se uputila ka obezbeđenju ispred kuće. Zahtevala sam da mi nađu Demida i pošalju ga u garažu. Sada sedim na suvozačevom mestu dok me Demid vozi u klub. Po mom izrazu lica, ponašanju ma i po stavu je video da nešto nije u redu.

Nije ništa pitao. Ćutao je. I ja sam ćutala. Dugo, dugo, dugo.

- Zabranjujem ti išta večeras da mi braniš. - sve dok nisam progovorila.

- Sve dok nisi u opasnosti. - odgovorio je spremno.

- Nemaš pravo. - bila sam izričita.

- Ne mogu da dozvolim da ti se nešto desi.

- Demide ako rešim da skočim sa mosta nemaš pravo da me zaustaviš. Nemaš dozvolu. - brecnula sam se.

- Šta se desilo? - ipak je pitao.

- Ništa. Samo uradi kako ti je rečeno.

- Molim te, nemoj da uradiš neku glupost.

- Samo hoću da dišem! - prasnula sam na njega iz čista mira.

Iz čista mira...Pomislio bi. A u meni se vode ratovi. Hiljadu i jedan.

Momentalno je zaustavio auto pored puta u želji nešto da mi kaže ali sam samo izašla ispred.

Udisala sam duboko sve brže i brže trudeći se da ne prsnem.

Prišao je i samo me zagrlio.

Demid je bio druga osoba pred kojom sam svesno zaplakala, željna toga.

Gušila sam se u suzama. Izbacila sam svaku trunku besa iz sebe, a on me nije pustio ni na sekund.

Nije pričao ništa, samo je bio tu. I to mi je najviše od svega trebalo.

- Vodi me da se napijem. - i sve što sam poželela te večeri i dobila sam.

Ređala sam piće za pićem sedeći za šankom, a Demid je stajao pored mene sav na oprezi.

Posle desetog šota pića, prestala sam da brojim, a posle su se smenjivali kokteli i neka čista žestina da ubrzo potom nisam ni bila svesna ičega.

Rasvestila sam se posle trećeg povraćanja u kupatilu. Ali nisam odustajala, ni po cenu da se otrujem.

- Je l dosta? - pitao bi me Demid posle svakog pridržavanja glave kada sam povraćala.

- Još. - a moj odgovor je bio isti četiri puta.

Mrzim da vidim žensko kada se oleši ali ja kada mi nije do života....Ne lešim se, ja spalim i leš i sebe i sve oko sebe alkoholom.

I briga me. Život mi je totalno smeće, neću još da brinem da li ću se napiti ili ne.

- Mislim da bih sada mogla u sobu. - okrenula sam se na stolici pravo se sudarajući sa Demidovim leđima.

Peti put se nisam napila jer sam naručivala samo vodu. Jedno tuširanje i ja sam kao nova.

Tako je i bilo. Bar...zamalo.

Zamalo jer...Čim sam se skinula i zakoračila u tuš kabinu u sobi iznad kluba, shvatila sam da Demid stoji sa druge strane vrata.

Želela sam ga. Želela sam da osetim nešto. Da vidim da li ću osetiti nešto, zapravo. Izašla sam iz tuša, naglo otvorila vrata kupatila te sam samo domarširala do zbunjenog Demida i odjeenom ga poljubila.