Mesečevo proročanstvo

14.Deo

Lukrecija

Ušla sam u sobu tačno u pola jedanaest i prvi put posle duže vremena nisam zatekla donji veš na krevetu. Bila sam zbunjena. Nisam bila tužna, daleko od toga, samo zbunjena.

- Srećna? - glas iza mojih leđa bio je dovoljan da se ukopam u mestu.

- Zbog? - napravim se glupa iako znam na šta cilja.

Okrenula sam se ka Nikosu koji je stajao naslonjen na štok od vrata moje sobe.

Pogledom mi je poručio da zna da znam, a ja sam samo slegnula ramenima.

- Svejedno mi je. - malo laž malo istina.

- Znao sam da ćeš zavoleti taj način života. - pobednički se nasmejao.

- To nije način života, samo posao. - prekrstila sam ruke na grudima kao neku vrstu štita.

Štit od njega, njegove pojave i svega što u meni budi.

- Posao, tačno. - klimnuo je glavom.

- Šta sada? - interesovalo me šta je njegov bolesni mozak sada smislio.

- Sto posto si izlečena? - deluje kao jednostavno pitanje, a zapravo kida srce.

Zar čovek koji doživi tako nešto ikada može da bude "izlečen"? Osoba koja je doživela da bude silovana će zauvek za sobom vući traume i to je naprosto tako. Uvek će u njoj boraviti taj horor i bol. Tuga. Bes. Povređenost i prljavština. Razne seanse neće biti dovoljne. Pamćenje ne može da se izbriše. Dodiri...Sećanje na taj nemili događaj će se zauvek u nama smenjivati poput aveti.

Duša će nam goreti, al ćemo gutati. Nastavićemo dalje. Moramo. Ali nikada nećemo biti isti. Niko neće biti. Nažalost je tako.

Ja sam izgubila deo sebe te noći. Onda sam izgubila celu sebe kada sam to morala na isti taj način da prevaziđem. Ja danas....Pa mogu da radim sve što nekome padne na pamet, a da mi ni trepavica ne zaigra. Moje telo i moja duša su se razišli. Telo...Komad mesa pun organa. Dušu u njega ubacujem samo ponekad. Al i to retko.

Kamen umesto srca nosim i ne znam šta će biti potrebno da ponovo osetim da kuca. Želim da stane. Da nestanem. Al eto me, živim i čekam da vidim šta će mi dalje život nametnuti.

- Jesam. - gorko progovorim.

- Ne verujem ti. - na ovo sam prećutala.

Šta ja imam sa tim što on meni ne veruje?

- Sutra u sedamnaest časova budi u sali za obuku striptizeta. Do tada si slobodna. - okrenuo se da izađe ali je zastao.

- Ako budeš želela da ideš do kluba Demid ti je na raspolaganju. - naprosto me je iznenadio ovim.

Baci bombu i ode. Kao smem da izađem odavde? Slobodna sam par sati? Molim?

- Biću i ja večeras tamo. - dovikne preko hodnika i momentalno izgubim volju za izlaskom.

Ne želim da ga gledam. Ne želim da delim vazduh sa njim.

Iz tog razloga rešila sam da ostanem u sobi sve dok ne vidim njegov auto kako izlazi iz dvorišta.

Trebalo mu je samo pola sata za to. I ja mrzim ovo mesto. Jedva čekam da ga se rešim. Samo još da smislim kako.

Od kada sam saznala da ću živeti u istoj kući kao Nikos trudila sam se što manje vremena da provodim u dnevnom boravku. Kuglu u ruke nisam uzela sigurno par meseci.

Zato sada, lagano skidam odeću sa sebe. Odlazim do police gde sam ostavila kuglu sakrivenu u dve kutije, prsten stavljam na ruku i upućujem se ka terasi.