''Ali, nedostaješ mi. Da te gušim zagrljajima, da ti se uvučem pod kožu i srce i da provedem tamo noć. Nedostaje mi da se smiješ kad sam ljuta, da te slušam dok pjevaš najglasnije i najgore što možeš. I, na kraju dana, najviše mi nedostaje da ti slušam glas satima, sve dok ne zaspim sigurna da mi neko čuva leđa.''
Godina dana.Godina dana je prošla otkako sam zadnji put vidjela Jasona.Dvanaest mjeseci.52 tjedna.365 dana.8760 sati.525,600 minuta i 3153600 sekundi.Tata mi nije dozvolio da ga vidim.Neda mi da ga posjetim u zatvor.Samo znam da je mora odslužiti 3 godine,a onda godinu društveno korisnog rada.I to sam it Chrisa izvukla.Promjenila sam se dosta u ovih godinu dana.Ne samo da sam psihički drugačija,od onoga što sam bila dok je Jason bio kraj mene,nego sam i fizički ponovno drugačija.Vratila sam staru boju kose,ali drugačiju frizuru.Zadržala sam onaj stav dame,je li?Djevojke u štiklama i haljini,bolje rečeno,jer ono što sam,niko ne može promjeniti.Godina dana je prošlo,a ja nisam ništa pametno uradila.Sjedila sam u stanu,pisala,zatim bi izlazila vani,šetala satima,bez cilja.Tražila nešto,a nisam znala šta je to.Možda..možda je to onaj izubljeni dio mene,koji je otišao sa Jasonom,pa negdje uz put zalutao.Odustala sam od ideje da budem detektiv,agent,kako god.Nije to za mene.Chris je tu da bi gazio po tatinim otiscima cipela,a ja?Ja ću da sama pravim svoje,nove otiske.Živim sama,mada većinu vremena provodim kod Chrisa i Amande,jer je on postao dosta pasivan,i opsesivan.Boji se da će mi neko nešto uraditi,iako zna da me Jason voli.Zna to,samo neće da prihvati.Šetala sam ulicama užurbanog New Yorka,i pitala se zašto je sve ovako.Kuda žure?Stići će.Imaju cijeli život pred sobom.Njima nije uzet kao meni,i strpan iza rešetaka.Čula sam nekoga kako doziva moje ime.Počela sam se okretati,i vidjela Iana.Njega sam upoznala na nekom tečaju.Široko se smijao,prilazeći mi,sada laganijim koracima.
''Hej.'' Rekao je,omotavajući ruke oko mojih leđa.
''Bok,Ian.'' Rekla sam,nabacujući njeki osmijeh.
''Nisam te vidjeo neko vrijeme.Gdje se skrivaš?'' Pitao je.
''New York je veliki grad.'' Nasmijala sam se.
''Jesi možda za kavu?Hladno je,a htio bi pričati sa tobom.'' Rekao je.
''Pa..može.Starbucks?'' Pitala sam.Klimnuo je glavom,te smo nastavili hodati.
''I kako si?'' Pitao je.
''Pa dobro.Ti?'' Rekla sam.
''Ah,ne baš najbolje.Posvađao sam se sa tatom zbog pisanja.I dalje ne odustaje od Yale-a.Kod frenda sam u stanu trenutno,ali djevojka mu se vraća sa puta,nemam pojma šta da radim,iskreno.'' Rekao je,snuždeno.
''Oh,žao mi je.Ali,razumijem.I ja imam probleme sa tatom.'' Rekla sam.
''Ne vjerujem kako se ponaša.Kao da sam beba,i da ne mogu donositi svoje odluke.'' Rekao je.Baš tada smo ulazili.Odmah sam počela skidati šal sa sebe,jer mi je bilo vruće,i bockao me.Mrzim vunu.
''Upravo to.Punoljetni smo,a evo..'' Rekla sam,sjedajući za stol.Uzeo je moj kaput i šal,te zajedno sa svojima,prebacio preko jedne stolice,a onda sjeo naspram mene.
''Al',dobro.Nemojmo više o njima.'' Rekao je Ian.
''U pravu si.'' Odgovorila sam.''Nego..ako ti je bed sad zbog stanovanja..um,možeš biti kod mene u stanu.Svejedno živim sama,a nisam tu puno.'' Rekla sam.
''A,ne.Ne mogu to prihvatiti.'' Rekao je.
''Daj,zašto ne?Samo ti pokušavam pomoći,dok se ne snađeš.'' Rekla sam.
''Ma znam,ali ne želim to.Tata mi je uzeo skoro sav novac,i dok ne nađem posao ne mogu plaćati stanarinu,i..''
''Hej,koju stanarinu?Stan je moj,kupila sam ga.Nije iznajmljen.'' Rekla sam.
''Da,ali ne mogu samo tako živjeti na tvoj račun.'' Rekao je.
''Samo pomažem frendu dok je u problemu.'' Rekla sam,kad je konobarica došla.
''Izvolite.'' Rekla je.
''Toplu čokoladu i muffin.'' Rekla sam.
''Isto.'' Ian je rekao.Ona je klimnula glavom i otišla.
''Ne znam,Alyssa.'' Ian je rekao.
''Ajde,neću te pojesti.'' Rekla sam,i nasmijala se.
''Hvala ti.'' Rekao je i zagrlio me.Zaboravi.
*Jason's POV*
Upravo mi je odvjetnik rekao da možda i ranije izađem.Možda ću biti slobodan za 2 mjeseca.Istina,dobit ću duži društveno koristan rad,ali to nije važno.Samo želim van odavde.Želim vidjeti Alyssu.Nisam je vidjeo nešto više od godine,ja mislim.Nikako nije došla,nije me posjetila..Možda joj tata nije dopustio,ali ipak,povrijeđen sam.Znate ono pismo,koje sam joj poslao dok je bila u bolnici?Odgovorila mi je na njega,rekla da nije ljuta,da me voli,da se uskoro vidimo,i od tad više ništa o njoj nisam čuo.Samo ju želim naći,reći joj da ju volim i dalje,da nije prošao tren da nisam mislio na nju.Tako mi nedostaje.Riječima ne mogu opisati.Sve bi dao samo da je mogu jednom zagrliti.Digao sam se sa kreveta i kretao se po ćeliji.Mrzim male prostore,a oni su me tu nabili.Sreća,barem nemam 'cimera' koji će mi dosađivati stalno.Dva mjeseca.Izdržat ću još ta dva mjeseca,a onda idem van.Idem van Alyssi.
