Lotos

Molitva

Udah. Izdah.

Udah. Izdah.

Pokušavam da se uhvatim za disanje kao za jedinu stvar koju još mogu da kontrolišem. U sebi ponavljam reči koje bi trebalo da me smire, ali ne dopiru do mene. Nikada nisam razumeo kako neko može meditacijom da utiša haos. Meni tišina samo pojačava buku. Gorim iznutra. Kao da u grudima nosim nešto što svakog časa može da eksplodira.

Moram da budem pribran kad uđem kod nje. Moram. A još nisam kročio u sobu.

Šta mi se dešava? Stojim ispred ovih vrata već predugo. Trebalo je da potrčim. Trebalo je da budem uz nju pre svih. Umesto toga, imam osećaj da idem nekim zaobilaznim putem, kao da mi treba vreme da skupim hrabrost da vidim posledice.

Plašim se. Mrzim sebe zbog toga. Ali ovde nisam ja važan. Ona je.

,,Gospodine Kartere, da li ste spremni da uđete?", obrati mi se po ne znam koji put sa istim pitanjem medicinska sestra. Otvaram oči i klimnem glavom. Vreme je.

Polako otvara vrata i dopušta mi da uđem. Pri samom otvaranju vrata iznutra dopre grozan pištavi zvuk koji mi zapara uši. Kao da mi se otkucavaju sekunde života. A onda ono što moje oči ugledaju, definitivno me slomi. Razori me kao da je upravo bomba eksplodirala u meni. Zastanem na tren i jednim pogledom obuhvatim celo njeno krho telo na tom krevetu. Glava joj je obmotana zavojem ispod koje se malo nazire njena sjajna plava kosa. Na licu ima par ogrebotina i modricu. Iz njenih usta je izlazi cevčica. Disanje je tiho, jedva čujno kao da se bori za svaki udah. Kablovi i monitori oko nje ispuštaju ravnomeran,hladan zvuk, podsećajući me da je ovo stvarnost, a ne noćna mora iz koje ću se probuditi.

Zastanem na trenutak. Ne znam kako da priđem osobi koju mogu da izgubim zauvek.

Privlačim stolicu do njenog kreveta i sedam. Ruke mi drhte dok uzimam njenu. Plašim se da je ne povredim i tim najmanjim pokretom. Spuštam masku sa lica. Prinosim njene prste usnama i nežno ih ljubim. Zatvorim oči upijajući toplinu njene kože, kao da će me taj dodir održati. Knedla mi se steže u grlu. Na trenutak zaboravim kako se diše.

,,Ljubavi... oprosti mi." jedva izustim. Podignem pogled ka njenom licu, nadajući se čudu. Da će trepnuti. Da će me pogledati. Da će me kazniti tim plavim očima. Ali ona miruje.

Nešto u meni tada popušta.

Telo mi zadrhti, a suze same krenu. Glas mi se lomi dok jednom rukom i dalje držim njenu, a drugom joj oprezno dodirujem obraz.

,,Molim te ljubavi, oprosti mi za sve. Za svaku tvoju suzu. Za svaku bol koju si nosila zbog mene. Trebalo je da te čuvam. Trebalo je da budem bolji. Ne želim nikakva pisma. Ne želim da ti oproštaj dolazi sa papira. Želim da mi ti kažeš da mi opraštaš. Želim da čujem tvoj glas." , spuštam čelo na njenu ruku.

,,Molim te, probudi se. Imamo dete, Liv..", izgovorim tiše nego što sam mislio da ću moći

,, Nakon svega što se desilo među nama, dobili smo dete, Liv." Udahnem drhtavo.

,,Ne znam da li smo ga zaslužili. Ne znam da li ga ja zaslužujem, ali to dete je nešto najlepše što je moglo da se desi. Tebi, pa čak i ovom prokletniku koji sedi pored tebe." Počnem da se raspadam. Iz sveg glasa nastavim da plačem i jecam. Ni sam ne znam koliko dugo sedim tako, ali sve što znam jeste da ne želim da se pomerim od nje. Ali moram. Zbog nje.

Nevoljno izlazim iz sobe. Bacio sam zaštitno odelo i masku u kantu i seo na stolicu pored vrata. Sakrivam lice u dlanove i puštam da me tišina slomi. Dok se nisam smirio nisam otišao u čekaonicu gde su svi nestrpljivo i uplašeno sedeli i čekali neke vesti. Svi su me samo pogledali kad sam naišao i ponovo seo na stolicu.