Lotos

Diši

Prošle su godine otkako sam prvi put osetio da mi je srce stalo. Kao da je prestalo da kuca, kao da je dah u meni zaleđen i više mi nije dozvolio da udahnem. U ušima je odzvanjalo grozno zujanje, toliko glasno da nisam čuo nijedan glas koji mi se obraćao. Ispred mene su se smenjivala lica, govorili su mi nešto, ali ja sam gledao kroz njih, kao da nisu stvarna. Na grudima mi je stajao kamen, težak tonu, pritiskao me do granice pucanja, ali nisam mogao da vrisnem, da izbacim sve iz sebe. Taj osećaj me ponovo preplavljuje sada. Možda čak i jače nego tada. Prošle su godine otkada sam izgubio majku i sestru, a sada sam na korak da izgubim nju... i dete koje nosi u sebi. Na samu pomisao na to, poželim da me u istom trenu nema. Da predam svoj život zarad njihovog.

Već sat vremena smo u bolnici, a agoniju koju živim ne mogu opisati rečima. Sedim na podu, savijenih kolena i pognute glave. Tomas pored mene, dežura, spreman u svakom trenutku ako ponovo izgubim kontrolu i krenem da besnim I lomim po hodnicima. Obezbeđenje me je jedva smirilo i spustilo na pod. Na Tomasovu molbu dozvolili su mi da ostanem ovde, uz obećanje da će se on pobrinuti za mene.

Ni u najluđim snovima nisam mogao da zamislim da ću u istom danu saznati da je ovde, u Čikagu. Da je tražila da me vidi. Da nosi moje dete. I da pred mojim očima gledam kako jedino biće koje volim, zbog kojeg dišem, na najgori mogući način pokušavaju da mi oduzmu. U jednom trenutku, kao da je sve stalo. Kao u usporenom snimku, gledam njen osmeh upućen meni, a onda isti taj osmeh nestaje u udaru automobila. Istog trena me obavija crnilo, i na momenat se ukopavam u mestu. Krv mi se ledi u žilama, dah mi nestaje. Ne znam kako, ali već sam kod nje. Zadihan kao da sam trčao kilometrima, klečim pored njenog nepomičnog tela, drhteći od straha da je uzmem u naručje, da je ne povredim više. Moj pogled se podiže ka automobilu koji ju je udario. Auto ne znam, ali odlično znam osobe u njemu. Melisa i Nina.

,,Tomas jesu li ih uhapsili?", skočim na noge naglo da sam ga iznenadio i uplašio. Odjednom njegove ruke su na mojim grudima kao da pokušava da spreči novi nalet besa, novo lomljenje.

,,Nisu mi ništa još javili, Nejt", u neverici je. Hvatam ga za okovratnik košulje i bukvalno mu pretim. ,,Hoću da ih uhapse što je pre moguće. Želim da mi plate za ovo što su učinili Liv."

,,Smiri se, uhapsiće ih.", hvata me za ruke i pokušava da ih skloni sa sebe. Ali ja se ne mogu smiriti. Ne dok ne čujem da će Liv i beba biti dobro. Dok Melisa i Nina ne budu iza rešetaka. Lično ću se potruditi da trunu u zatvoru.

,,Potrudi se da budu što pre uhapšene. Povuci milion i jednu vezu koju imamo, Tomas. Sa samim đavolom budi u kontaktu samo da ih nađu i zatvore.", klima glavom i ne progovara ništa. A onda mi se opet odigra slika u glavi. Noćna mora koja se iznova i iznova vrti i ne mogu se probuditi iz nje.

,,Trudna je..", jedva izgvorim. ,,Nosi moje dete", bol i neverica su me okružile. Jako leđima udarim o zid. Rukama prelazim preko lica do kose koju čupam od agonije, a onda skliznem niz zid na pod.

,,Moraju da prežive. Moraju." Tiho izgovorim. Želim da zakukam na sav glas, ali opet skočim na noge kada vidim da se vrata otvaraju i trči nekoliko medicinskih sestara i doktor koji se oblači u hodu.

,,Doktore kako su moja žena i dete?", isprečim mu se pred put i zaustavim ga. Pokušava da me obiđe, ali mu ne dozvoljavam. ,,Već sat vremena nemam nikakvu informaciju!", bukvalno vičem.

,,Gospodine Karter, žurim u operacionu salu.", umesto da ga pustim da ide, ja ga zadržavam jer nešto moram da znam.

,,Morate mi nešto reći!", vičem, pored mene je Tomas koji me hvata za rame, a u pozadini vidim kako se obezbeđenje približava.

,,Ako želite da vam spasim ženu, morate me pustiti da idem.", drzak je sa razlogom prema meni.

,,Ne samo ženu, već i dete", preteći mu odgovorim.