Lotos

Udah života

,,Tata!", dozivam ga izlazeći iz kuće u dvorište. Ugledam ga da sedi ispod stare raskošne breze i crta. Prilazim mu polako, zanesen crtanjem ne primećuje me sve dok mu se opet ne obratim. 

,,Tata, opet crtaš Lotos?"

,,Znaš da crtam tebe, Olivia. Ovaj cvet si ti, kćeri moja." Pokloni mi nežni osmeh dok se saginjem i poljubim ga u obraz.

,,Sada je plav."

,,Nežno plav. Kao tvoje oči. Ovaj cvet predstavlja tebe. Ima svoju raskoš i posebnu lepotu. Uprkos crnilu što ga okružuje, uspeva da ostane netaknut. Ovaj cvet predstavlja simol čistote, plemenitosti, mudrost i inteligenciju. To si sve ti, moj Lotos cvet."

Osećaj mira i sreće, nestaje iz mene. Okružuje me crnilo. Bol. Neopisiva bol. Počinjem da se gušim. Scena ispred mene me uništava. Zadaje mi smrtonosan udarac ali i dalje sam živa. Živi mrtvac. Kolena me zabole kada padnem na njih, , pogled prikovan u beživotno telo svog oca. Zvuk pucnja ponovo odjekuje u mojoj glavi, glasnije nego ikad.  Želim da ga dozovem, da se pomerim, da vrištim ali ostajem zaleđena u mestu.  Odjednom kao da me nevidljive ruke pokreću i iz ovog crnila ugledam tračak svetlosti i spasa. Taj pogled. Osmeh. Usne koje me ljube, ruke koje grle, pokreću u meni svaki deo života. Osećaj ljubavi nakon toliko godina. 

,,Nejtan!", dozivam ga. Sedi na podu. Bol je opet prisutna. Vraća se jače nego ikada. Izdaja. Njegove suze me lome više od svega, jer u  njima vidim istinu. Kako je mogućeda te najviše povredi osoba koju najviše voliš? Osoba koja tvrdi da voli tebe? Bol se pojačava, ali ja sam i dalje  živa.

Nevidljive ruke me opet vuku u tamu. Kao da se neko igra sa mnom. Tama. Svetlo. Tama. Svetlo. Opet me nešto izvlači van tame. Čudan osećaj  prolazi kroz moje telo. Srce mi opet zakuca. Toplina me obavija, nežna i stvarna, kao da se u meni rađa nov život. Ovoga puta sreća je drugačija. Tiša. Dublja. Kao dar od Boga posle svih godina patnje.

Nejtan.
Njegovo ime mi je u glavi. Gleda me. Slomljen je. Oči mu imaju tužan pogled. Osmeh. Taj osmeh koji mi uputi sa suzama u očima je nešto što me u istom trenutku razori i oživi. Ne zadugo, ovaj put obgrljena sam rukama zla i vraćena u prokletu tamu. Nešto je drugačije, kao da mi je sve oduzeto.

Celo telo me užasno boli. Momenat nepomičnosti i nemogućnosti da otvorim oči me uplaši. Osećam se kao malo dete, uplašeno i sklupčano koje sedi zatvoreno u ormanu bez svetla. Glasovi koji se čuju u prolazu ali nikako da me pronađu. Niko da otvori prokleta vrata ormara.

,,Ljubavi, oprosti mi."

Nejt? obraćam mu se ali me ne čuje. Osećam njegove tople ruke na svojim, ali ih ne vidim. Ne vidim ništa.

,,Molim te oprosti mi.", njegov glas je tih , uplašen. Onda čujem njegov jecaj. 

,,Vrati mi se!", nežno dodiruje prstom moje lice. Želim da ga vidim, želim da ga dodirnem, ali ne uspevam. Opet ga nema. Ostavlja me, odlazi od mene.

,,Molim te, Nejtan! Vrati se, ovde sam. Ne ostavljaj me!", Vičem i plačem za njim, telo me i dalje  užasno boli. Samoća.

Opet neki glasovi nakon duge tišine. Osećaj majčinstva. Neopisive brižne ljubavi. Sigurnosti i toplog doma. Moja tetka. Odlukom Boga nesuđena majka, a uprkos tome meni je bila više od majke. Osećam njenu bol i čujem jecaje. Želim da zagrlim to njeno krho telo. Da joj kažem da će sve biti u redu. Toliko boli i tuge je prošlo kroz njen život, a opet uvek je izgledala snažnije nego prethodni dan. Da li je to odlična maska i gluma ili joj je Bog podario uprkos bolu, snagu da uvek nastavi dalje.

,,Mila moja, ne smem i tebe da izgubim. Moraš da mi se vratiš. Nemoj me i ti napustiti."

,,Tetka, tu sam". Pokušavam da joj uzvratim stisak šake dok drži moju ruku, ali bezuspešno. I ona me ostavlja. Dozivam je i tražim ali ne uspevam da je zadržim kraj sebe. Obgrlim svoje telo i pokušavam da sebi dam snagu da preguram nešto što ni sama ne znam šta je. Odjednom nadvio crni oblak iznad mene. Čak i u ovoj tami osećam tu hladnoću i crnilo pred oluju. Moja majka.