Poslednji ples na ledu

1.

Postoji jedan mali gradić u ruskim stepama, na severu Sibira, Samarkand. Tokom čitave godine je prisutan sneg i led, a u toku leta je na čitave dve nedelje je gradić grejao slabi zrak Sunca. Svega 568 stanovnika je stanovalo u malim, zelenim i jednakim kućama. Gradić je odisao prazničnim veseljem tokom cele godine, a naročito tokom Božića. Božić je bio praznik koji je okupljao celu porodicu. Po danu bi se obavljala poslednja kupovina poklona i hrane, pijace bi bile pune, baš kao i male radnje, na ulicama bi se deca veselo igrala. A uveče bi gradić bio prazan, a iz domova bi se čula dečja graja, vesela muzika i razgovor odraslih. Na ulicama bi stajao svež, netaknut sneg. Ili je to samo iluzija?
Sneg ipak ostavlja tragove dečijih cipela. Ne bilo kakve otiske, već otiske jedne devojčice koja ima veliki san. Da osvoji svet. Da svaki pogled i reflektor budu uprti u nju dok ona igra na velikoj plesnoj sceni. Da pokaže svoje najbolje veštine plesa. Da svaki pokret izmami zadivljeni uzdah. Da stane ispred svih kamera i ponosno kaže: "Ja sam Natalija Pavlovna i dolazim iz Samarkanda." A sada, dok zamišlja ovaj divan prizor, ona šeta po ulicama i razgleda prozore kuća u kojima se njeni prijatelji kucaju čašama punih vina i sokova. Ako se pitate zašto bi jedna sedmogodišnja devojčica sama šetala kasno uveče na temperaturi ispod nule, to zato što ona nema porodicu. Formalno, ona je član porodice Pvlov, a subjektivan osećaj je da živi sa dva stranca. Jedan mnogo pije, drugi mnogo radi. Majka je medicinska sestra u maloj bolnici, a otac je "moljac za alkohol", kako ga je majka zvala. Izgleda da našoj Nađi ne preostaje ništa drugo, već da beži u taj prelepi svet mašte.