Poslednji ples na ledu

6.

U subotu je ponovo bio trening. Nađa je dobila opremu, roze majicu sa imenom kluba i crne helanke prošarane ljubičastim prugama. Slatko, ali ne u Nađinom fazonu. Volela je da nosi jednobojne stvari, a šarene.

„Danas krećemo sa koreografijom. Evo nekih predloga.", rekla je Dženifer dok su se zagrevale. Pustila je tri pesme i sve tri su bile super.

„Dakle?"

„Može ova prva? Treću sam baš mislila za solo.", rekla je Jelisaveta.

„Ostale?", prešla je pogledom po sali.

„Može.", rekle su ostale, Nađa je samo klimnula glavom.

„Okej. Jeste li gotove?"

Pošto su sve završile zagrevanje, stale su u formaciju koju im je Dženifer pokazala.

„I poslednji red. Jelisaveta, Marija, Nađa i Ketrin. Ovo je kao neki talas. Znači vi ste sve u najnižoj pozi. I po redovima se diže. Razumete?",objašnjavala je. Kasnije su namestile poze za početak i uradile prve pokrete na muziku.

„Čujete ova dva buma? E, na to ćete se zameniti redova. Znači da drugi dolazi na mesto prvog, treći na mesto drugog i četvrti na mesto trećeg. Prvi red uradi pad i ide sa strane. Dakle, vas dve na ovu stranu padate i idete nazad, a vas dve na ovu stranu. Na prvi bum ste jedna iza druge onako kako ste proklizale, a na drugi u kolonicu kako ste ustale, jasno?", sve četiri su klimnule glavom.

Do kraja treninga su uvežbavali prvi minut koreografije koje su postavile. Nađa je igrala u prvom redu, među najboljim igračima iz ovog kluba.

„Jel' igraš solo?", upitala je Nađa Svetu dok su se vraćale kući.

„Ove godine neću. Mrzi me."

„Šteta."

„Devojko razveseli se malo! Igraš velikoj i maloj formaciji i solo! Devojko! Zamislila si se, o čemu razmišljaš?"

„Ma ni o čemu. Samo sam umorna."

„Važi, važi. Pričaćemo sutra."

Nađa je brzinski obavila sve što je imala i legla da spava. Te noći je brzo zaspala i sanjala je čudan san.

„Nađa! Nađa! Natalija!", vikao je muški glas. Nikog nije bilo oko nje. Grad se ruši. Zgrade samo padaju kao da su od papira.

„Natalija!", začuo se odjednom Svetin glas. Ali nije mogla da se pomeri, niti da govori.

„Natalija, dođi.", osetila je ruku na ramenu. Okrenula se i videla kapitena hokejaškog kluba, Sergeja. Šta će on ovde? Držao je klizaljke.

„Obuci ih."

„Neću."

„Zašto?"

„Ne želim!", odjednom je imala osećaj kao da je mogla da sruši svet.

„Zašto?"

„Jer ne znam da kližem!"

„Znao sam da si ništa. Svi znaju da kližu.", rukom je pokazao na ono malo zaleđeno jezero u Samarkandu. Na njemu su klizale Sveta i Jelisaveta.

„Ljudi će ti se smejati, Nađa! Ne znaš da kližeš!", vikala je Jelisaveta.

„Jel' me voliš?", upitao ju je iznenada.

„Da."

„Nauči da kližeš!", gurnuo ju je na led. Osetila je da led puca pod nogama. Propala je i tonula je ka dnu jezera. Tri osobe koje su se smejale su bile sve dalje i mutnije. Polako joj se sve gubi iz vida.

Ustala je pre alarma. Nije joj prvi put da sanja nešto u vezi klizanja. Kada je imala svega četiri godine, otišla je sa drugarima na jezero. Svi su klizali sami i padali, a njoj je jedinoj bio prvi put. Stala je na led, međutim osetila je da puca led pod nogama i propala je u vodu do struka. Bila je ledena. Vikala je i tražila je pomoć, ali deca su se smejala ili je nisu čula. Izgubila je nadu i odlučila da se opusti. Klizaljke su je vukle ka dnu. Srećom, neki stariji čovek je pritrčao i pomogao joj da izađe. Nađa mu se zahvalila i otrčala kući, bacajući klizaljke u vodu. I dan danas veruje da su one negde na dnu i zbog toga nikad nije ponovo stala na led.

San se uvek menjao, ali je imao istu temu. Sada joj je bilo jako čudno što je sanjala najbolju drugaricu, devojku koju ne podnosi i momka kog je videla jednom u životu. Najčudnije je bilo to što je na njegovo pitanje „da li me voliš?" odgovorila sa „da". Ispričala je Sveti za ovaj san na pauzi.

„Interesantno. Dobro, nisi jedina koja ne zna. Ne treba da se brineš oko toga. Treba da se brineš za Sergeja. I da, kako si došla od rušenja zgrada do leda?", rekla je Sveta, savijajući neki papir na delove.

„Pa, uvek mi je počinjao san sa tim rušenjem zgrada, a onda to propadanje. Kad sam probala prvi put da kližem, propala sam u vodu. Niko nije hteo da pomogne, samo su se smejali. Onda je došao neki čovek i izvukao me. Tad nisam htela da se družim ni sa kim i ostala sam bez drugara, a na led više nisam stala."

„Aha. Znači da je rušenje zgrada verovatno to kao rušenje poverenja i drugarstva, a propadanje u vodu trauma. Onda, ja kližem sa Jelisavetom, interesantno. Ali ti i Sergej, pa ne znam, možda ti san govori budućnost.", detaljno je obradila.

„Šta, da će da me ucenjuje da kližem, time što ga volim? Ako tako bude, rađe ne bih ni izlazila iz vode."

„Ne znam. Ne verujem da će te iko ikad terati da kližeš, možda, ako se upoznate nekad, on nauči da kližeš, ali da te tera, to još nisam videla."

„Upoznati? Misliš da ću ga upoznati? Daj, on je dve godine ispred nas."

„Lutko, ne znaš šta sutra nosi.", ove reči su Nađi ostale urezane u pamćenje. Za nekoliko godina ona će ove reči pričati svojoj deci. Govoriće im: „Verujte u čuda. Ko u čuda veruje, taj će ih i ostvariti. Nikad ne znate šta sutrašnji dan donosi, šta ćete dobiti, a šta izgubiti. Grlite one koje volite, svaki put kao da je poslednji."