Poslednji ples na ledu

8.

Igrači "Медведь" i "Латина" su izašli na led i izazvali još jače navijanje publike.

Sergej je doklizao do svog mesta, na centru leda. Kao i onda kada je bio dečak, čim je stao na svoje mesto, isključio je sve oko sebe. Nisu postojali ni navijači, ni problemi, postojao je samo led, palica i pak. Osetio je olakšanje. Sporo je udahnuo i izdahnuo, a potom je kroz kacigu pogledao u kapitena protivničkog tima. Bili su slične građe, ali ne i naravi. Sergej je igrao da bi pobedio za sebe, tim i publiku, a protivnik da pobedi Sergeja.

Čim se začula pištaljka za početak igre, Sergej je preoteo pak i vodio ga do gola. Videvši da mu dvojica stoje na putu, dodao je pak Nikiti. Prošao je pored dvojice i približio se golu, a Nikita mu je vratio pak. U sledećem trenutku je osećao drugove iz tima na svojim leđima kako slave svoj prvi gol.

Sve je bilo u redu u prvoj i drugoj trećini igre. „Медведь" su vodili 2:1, publika je bila sve bučnija kako se približavao kraj igre.

Međutim, obrt se dešava onda kad Sergeja iz transa igre izbacuje oštar bol koji je započeo u desnoj nozi i širi se čitavim telom.

U momentu kada je kapiten protivničkog tima želeo da da go, a Sergej isti i da odbrani i preuzme pak, kapiten je uzeo jak zamah i umesto u pak, udario je u Sergejev desni zglob.

Sergej je pao, nije mogao da održi balans, hvatajući se za desni zglob. Njegovi saigrači su se okupili oko njega, dok je Nikita besneo na sudiju i kapitena protivničke ekipe.

„Desilo se slučajno, taj idiot, kog nazivaš kapitenom se našao ispred paka! Sam je sebi kriv!"

„Ma ti si idiot! Ti misliš da sam ja lud?! Znam šta sam video! Ne treba ti toliki zamah da bi udario prokleti pak!", vikao je Nikita na kapitena "Латине", preko sudijine ruke.

Sudija je zasvirao i tražio da se svi smire. Presuda je bila da se igra nastavlja, bez ikakvih posledica. Ukoliko Antonov želi odmor, može ga uzeti. Nikita je u jednom momentu pomislio kako će palicom izudarati i sudiju i kapitena i najboljeg druga. Kud je morao da izvrne zglob?

Sergeju je inat i bes sve više rastao, i naravno da nije želeo odmor u poslednjoj trećini utakmice, pa nije lud.

„Ti ćeš sad igraš do kraja i da pobediš, da bih u svlačionici mogao pošteno da te izmlatim, jel' razumeš?", besno je govorio Nikita, ubadajući kažiprst u Sergejevu grudnu kost iznova na svaku izgovorenu reč.

„Da.", znao je da se šali, ali je u isto vreme bio i veoma ozbiljan.

„Antonov vodi pak! Dodaje ga Romanovu, Antonov ponovo! Iiiiiiii....", govorio je jedan novinar.

„Ima još jedna minuta do kraja! Antonov je najbliži golu!", govorio je drugi.

Odjednom nastaje tišina. Niko ne diše. Nađa je postala napeta, očekivala je svašta. Nakon izjednačenog rezultata, svašta se dešava.

Sergej vodi pak do samog kraja. Iz transa ga izvlači zvuk udaranja paka u mrežu.

Kao plamen koji je buknuo, navijači su počeli da se raduju. Igrači "Медведь" zajedno sa trenerom su izletali na led, klizali i radovali se sa publikom koja je stajala iza zaštitnog stakla.

I Nađa se radovala, malo više nego prošli put, ipak će igrati na državnom prvenstvu. Ako pobede na državnom, idu na svetsko, a onda mogu postati i prvaci sveta. Ali korak po korak.

Bližilo se i takmičenje u plesu. Februar se bližio kraju, ali sneg i hladni dani se nisu povlačili.

Nađa se osećala sigurnom dok nije trebala da izađe na binu. U tom trenutku je zaboravila kako treba da stane, koji joj je naredni pokret, zaboravila je uz koju muziku igra, zaboravila je sve ove mesece treniranja u samo jednom trenutku. Nervozno je gledala oko sebe iza kulisa i cupkala u mestu, ne bi li se smirila.

„Verovatno si sad zaboravila sve, zar ne?", široki osmeh je zaigrao na Dženiferinom licu.

„Apsolutno.", rekla je Nađa, što je smirenije mogla.

„Ne brini, telo je zapamtilo. Onda kad izađeš na scenu, sve će da se vrati i nekako će se dešavati prirodno. Pa nisi za džabe trenirala svaki dan.", Nađa se osmehnula i potom izašla na binu. Usput je videla Svetu i još par devojaka iz kluba kako navijaju za nju.

Izašla je i stala na predviđeno mesto, u centar. Okrenula se leđima ka publici i namestila u pozu.

U tom trenutku je sve nestalo oko nje. I publika i žiri i prošlost i sadašnjost i hokej. Sve je nestalo. Ništa nije videla, ni o čemu nije razmišljala. Svaki pokret je tekao prirodno, kao da ih je radila od rođenja. Tek na kraju koregrafije je videla žiri. Publika je aplaudirala, Sveta je skakala od uzbuđenja, a Nađa nikad srećnija. Prvi put da veliki broj ljudi vidi nju na sceni. Prvi korak ka ostvarenju sna.

„Razbila si!", prva joj je dotrčala Sveta.

„Da, sjajna si bila!", rekla je Marija, još jedna devojka iz grupe.

Dženifer ju je zagrila i široko se osmehnula.

„Ponosna sam što si deo mog kluba.", rekla je i ponovo ju je zagrlila.

Došao je i kraj Nađinom prvom takmičenju.

„Proglašenje nagrada je za dva minuta!", organizator je razglasio preko mikrofona.

Svi su bili nestrpljivi, bilo je previše dece na bini, ako Nađu pitate.

„I poslednja kategorija, solo seniori! Pet takmičarki, tri mesta! Dve će dobiti diplomu, ali sve ste bile sjajne! Žiriju je bilo teško da odluči!", obraćala im se žena.

Pored Nađe stajala je Jelisaveta i još tri devojke iz drugih klubova. Uzbuđenje u Nađi je raslo, želela je da osvoji bilo koje mesto. Bilo joj je sve jedno, samo da je neko mesto.

„Treće mesto...Julija Ivanovna! Čestitam!", Julija se popela na mesto predviđeno za treće mesto, a devojke su joj okačile medalju oko vrata, dale diplomu i buketić.

„Drugo mesto...Jelisaveta Lebedev! Čestitam!", Jelisaveta se sva uozbiljila. Šta, nisi očekivala da ima boljih i od tebe? Pomislila je Nađa.

„Prvo mesto... Natalija Pavlovna! Čestitamo!", Nađa nije znala šta ju je snašlo. Već sledeći trenutak je osetila medalju oko vrata i Svetu kako je guši u zagrljaju.

Bila je presrećna, uzbuđena i zbunjena. Prvo takmičenje i prvo mesto!

„Vidiš da se trud isplati.", rekla je Dženifer, a Nađa ju je čvrsto zagrlila. Ona je bila žena koja je prva primetila njen trud, ona je bila ta koja je verovala u nju i koja ju je usmerila ka njenom snu. Obećala je sebi da kad osvoji svet, da će prvo da javi i da se zahvali Dženifer. Bez nje ne bi bila najsrećnija devojčica trenutno.

Brzo je pronašla i mamu u publici. Smejala se i puštala suze radosnice. Bila je najponosnija mama trenutno.

Ni Nađa, ni njena mama nisu skidale osmeh, sve dok nisu zaspale.

Pre nego što je legla da spava, Nađa je primetila poruku na telefonu.

„Čestitam, ali nisi osvojila svet."

Jelisaveta je s' druge strane htela da skrene Nađi pažnju da se ne uobrazi zbog osvojenog prvog mesta. To se i njoj samoj desilo, a to je put bez povratka.

Ono što Jelisaveta nije znala, ili nije bila svesna, jeste da čovek uvek može da se promeni. Samo ako on to želi.