Poslednji ples na ledu

17.

„Hej, šta radiš večeras?“, upitao je Sergej Nađu preko poziva.
„Ništa specijalno, što pitaš?“
„Kostja previ žurku, da proslavimo prolazak u polufinale. Hoćeš sa mnom?“
„Što da ne. Kad da budem spremna?“
„U osam dolazim po tebe. Idemo na neku vikendicu.“
„Važi. Ljubim te, ćao.“
„Ljubim i ja tebe, ćao.“
Prošlo je već neko vreme, juče je odigrana hokejaška utakmica na kojoj je Sergejev tim pobedio i time se plasirao u polufinale. Samo jedan korak ih odvaja od toga da budu prvaci u državi, a Nađa i te kako veruje u to da će pobediti. Pored toga, odlučivanje za najboljeg plesača u državi počinje za tri nedelje. A da li će Nađa učestvovati na državnom takmičenju, zavisi od takmičenja koje joj sledi za četiri dana. Ima koreografiju, kostim, sve je spremno, ima podršku, ima sve što joj treba kako bi mogla da ostvari svoj veliki san. Ići će da igra i da pobedi.
Sada stoji ispred ormana i traži šta će da obuče. Toliko stvari, a opet nema ničega prikladnog! Kad vam devojka kaže da nema šta da obuče, to ne znači da joj je prazan orman, već naprotiv, orman je prepun i ništa ne staje u njega, ali ništa se ne slaže uz situaciju.
„Šta fali crvenoj haljini?“, upitala ju je mama, nakon što joj je Nađa pokazala sve haljine koje ima.
„Ne znam, ništa.“
„Pa idi u njoj.“
„A ne znam..“
„Idi u čemu god hoćeš.“, slegnula je ramenima i izašla iz ćerkine sobe. Ako ovako nastavi neće se obući do sutra.
Posle nekog vremena, Nađa je izabrala crvenu haljinu. Nekako je najlepša od svih.
U osam sati je bila u Sergejevim kolima koja su se uputila ka vikendici u predgrađu.
Sama vikendica je bila ogromna bela kuća koja je izgrađena na brdašcetu. Imala je ogromno dvorište iza kuće, gde su sada parkirani automobili.
Bila je to klasična tinejdžerska žurka. Muzika, pivo, crvene plastične čaše, razne igre, parovi su pronalazili svoje ćoškove, a neki i prazne sobe. Naravno, bilo je i tuče između dva momka koja su se u školi redovno tukli. Niko nije znao pravi razlog, samo su gledali i navijali. Na kraju su ih razdvojili i svako je pošao svojim putem.
Sergej je pričao sa svojim saigračima i pio pivo, a Nađa je pogledom tražila Svetu, ali od nje ni traga. Odustala je od traženja svoje drugarice i otišla je do šanka i sela pored usamljenog momka.
„Hej.“, prva mu se obratila, sedi već par trenutaka kraj njega, ali niko ništa nije progovarao.
„Ćao.“
„Nađa.“, pružila mu je ruku, a on je njenu prihvatio.
„Ivan.“
„Čestitam, bio si odličan. Svi ste bili odlični.“, osmehnula se i pogledala u Sergejevom pravcu koji je i dalje pričao sa drugovima.
„Hvala.“
„Što se ne družiš s' njima?“
„Ne pripadam njima.“
„Pa igrate zajedno.“
„Dve utakmice, da.“
„I računaj treninge između.“
„Sve jedno, nisam jedan od njih. Ionako su stariji.“
„Koliko stariji?“
„Dve godine.“
„Pa šta, imam i ja 16.“
„Al' ti ne igraš s' njima.“
„Ali se družim. Možeš i ti.“
„Mhm.“
„Tu si! A ja te tražim po celoj kući!“, iznenada se Sveta pojavila iza njh dvoje.
„Ivane, otkud ti?“
„Igra sa Nikitom, nisi primetila?“, rekla je Nađa umesto njega, a potom se široko osmehnula.
„Nisam, izvini. Kako je Valerij?“
„Dobro je, valjda.“, slegnuo je ramenima, pa otpio gutljaj iz čaše.
„Ko je Valerij?“, Nađa je zbunjeno gledala u njih dvoje.
„Ivanov brat. Hajde da izađemo malo napolje.“
„Hajde. Sad ćemo mi.“, okrenula se ka Ivanu, koji je samo klimnuo glavom. Taj dečko izgleda kao da ga baš briga za sve.
„Baš je lepo ovde, zar ne?“, upitala je Sveta nakon kraćeg stajanja na prolećnom povetarcu.
„Aha. Ko je taj Ivan, mislim kako se poznajete?“
„Uf.. Dakle, Ivan je naše godište i igrao je u “Латини“ kao i njegov brat. Valerij je za razliku od Ivana bio kapiten, međutim otišao je pre godinu dana u Ameriku da bi studirao. Tačnije otišao je u vreme kad se sve ono izdešavalo sa Jelenom.“
„Dobro, i?“
„Pa Valerij je zapravo taj ljubavnik, da ga nazovemo tako.“, Nađi je sad sve bilo jasno. Ivan nije želeo da se preterano druži sa saigračima jer su svi znali za ovu priču. Tužno, zar ne? Još malo su bile napolju, a potom su ušle.
„Jel' mogu da te pitam nešto?“, upitala je Nađa Ivana koji je i dalje sedeo za šankom.
„Mhm.“
„Ne želiš da se družiš sa njima zbog brata?“, stidljivo ga je gledala.
„Recimo da je tako.“, najpre ju je gledao, Nađi se činilo, čitavu večnost.
„Što ne bi probao, možda ti baš bude super? To što ti Valerij brat, ne mora da znači i da si ti takav.“, Ivan je klimao glavom, kao da razume, ali Nađa nije bila sigurna da li je uopšte sluša.
„Ili samo promeniš prezime i praviš se da ti nije brat.“, pokušala je da se našali, ali ju je Ivan ozbiljno pogledao.
„Dovoljno mi je jedno menjanje prezimena.“
„Izvini.“, pocrvenela je.
„Nisi znala.“, slegnuo je ramenima.
„Okej. Natalija Pavlovna.“, osmehnula se. Pokušaće da se iz ove neprijatne situacije izvuče na zabavan način. Međutim Ivan ju je prvi put pogledao u oči, onako šokirano. Izgleda da je upala u još neprijatniju situaciju.
„Šališ se?“, upitao ju je, još uvek šokirano gledajući.
„Ne, zašto bih?“
„Tata ti je Oleg Pavlovič?“
„Kako znaš?“, sad se uozbiljila. Nikom nije htela da priča o njemu. Nije ga videla veeć duže vreme.
„Ivan Pavlovič, nekad Sergejevič.“, prihvatio je Nađinu ruku, na koju je ona zaboravila.
Gledali su se jedno vreme, a potom su se nasmejali i zagrlili. Eto sad su polubrat i polusestra.
***
Sergej je čitavo veče posmatrao Nađu. Ponovo je shvaito da ima najlepšu devojku. Koja priča čitavo veče sa Ivanom Sergejevičem. Smeju se! Zagrlili su se! Pričaju! Opet se smeju! U Sergeju je proradila nepoznata emocija.
„Pa ko nam je to ljubomoran?“, Nikita ga je gurkao.
„A ti kao nisi?“
„Jesam, ali mi je čudno da si ti. Znaš, nikad te nisam video ljubomornog.“, smejao se.
„Za sve postoji prvi put.“, gurnuo mu je čašu u ruke i otišao do šanka.
„Ćao Ivane! Šta ima?“, nalaktio se na šank. Nađa je već videla da Sergej nije ovde došao prijateljski.
„Ništa.“, smireno mu odgovori.
„Vidim veselo vam ovde."
„Zaista nema potrebe za problemom, Sergej.", rekla mu je Nađa.
„Zaista? Ne odvajate se čitavo veče i treba da se pravim da nema problema?", bes u njemu sve više raste.
„Da.", pokušala je da kaže što smirenije, da prikrije iznerviranost u glasu.
„Ma nemoj!?", uzviknuo je i svi su pogledali u njih. Nikita i Sveta su gledali zabrinuto.
„Šta sad time hoćeš da kažeš?!", izgubila je svu smirenost koju je imala.
"Hoći da ti kažem da ne želim da budeš u njegovoj blizini!"
"A ti ćeš da mi odrediš sa kim ću ja pričati?!"
"Pa jel' znaš ti ko je on?!"
"Da! I evo reći ću ti! On mi je polubrat! Jesi li sad srećan!?", Sregej je šokirano stajao u mestu i gledao u nju.
Ključala je u sebi. Nije mogla mirno da stoji, te je brzim koracima otišla u wc. Postala je svesna da se žurka zaustavila.
"Šta blenete, i dalje je žurka?!", povikaše je negde na sredini stepeništa, te je muzika ponovo krenula i ponovo su svi počeli da igraju.
Zaključala je vrata wc-a i stala pred ogledalo. Umila se par puta hladnom vodom, pa sela na ivicu kade. Okej, razume Sergeja u potpunosti, nije moga da zna, ali opet nije morao tako da reaguje. Kao da je Ivan kriv što mu brat kreten.
Od razmišljanja je ponovo pobesnela i ponovo se umila hladnom vodom.
Odlučila je da siđe i da porazgovara na miru sa Sergejem.
Okrenula je bravu, ali se vrata nisu pomerala. Povukla je jače, a ona ni makac. Pokušala je još jednom, bez uspeha.
Počela je da paniči. Prisetila se kad je ostala zaglavljena u kućnom toaletu. Bila je mala, ali niko nije čuo. Provela je u toaletu dobrih sat vremena, sama. Ovo je ista situacija. Shvatila je da je bila greška to što je zaključala vrata.
Lupala je i dozivala, ali niko nije dolazio. Zaboravila je telefon na šanku.
Pa ova situacija postaje sve gora.
Ponovo je pokušala sama da ih otvori, nije uspela. Ponovo je dozivala, ali kao da su svi isparili.
"Šta lupaš!?", čula je nepoznati glas sa druge strane vrata nakon nekog vremena.
"Molim vas, otvorite vrata, zaglavljena su!"
"Aha, aj' čekaj."
Čekala je neko vreme, a onda čula da se neko brzo penje uz stepenice.
"Odmakni se od vrata.", čula je Sergejev glas. Čim mu je neki nadrogirani lik rekao da je devojka zaglavljena u wc-u, znao je da je Nađa u pitanju, ona pre dvadeset minuta otišla tamo. Odmah je krenuo gore, a u glavi mu se vraćao film. Razgovarali su o traumama i strahovima. Nađa je kao svoje traume navela propadanje u jezero i kako je ostala zaglavljena u wc-u kao mala. Niko nije došao po nju čitav sat. Od tad nikad nije zaključala ni jedna vrata wc-a jer tako veruje da će joj se vratiti stara sećanja.
Pokušao je dva puta ramenom da gurne vrata, ali nije uspeo. Dođavola ova stara kućerda!
Uspeo je da otvori vrata tek iz trećeg pokušaja, i to nogom.
Nađa je proletela pored njega i povukla Svetu za sobom. Uzela je torbicu i telefon sa šanka i otišla. Usput je nazvala mamu da dođe po nju.
"Sigurno nećeš da ostaneš?", zabrinuto je gledala Nađu.
"Neću. Idem kući da se malo odmorim, dosta mi je za večeras."
"Okej, doći ću sutra do tebe da pričamo.", zagrlile su se kad se auto približio ulazu.
"Važi.", Nađa je ušla u auto.
Na putu do kuće niko ništa nije pričao. Nađa nije razmišljala ni o čemu, a njena mama je razmišljala šta se dogodilo. Brinula je, ali je videla da sad nije vreme za ispitivanje.
Došle su kući i Nađa se brzo spremila i legla u krevet.
Konačno je došao kraj ovome. Konačno.