Poslednji ples na ledu

12.

Svako od nas ima nemire u duši. Svako od nas se s' tim istim nemirima suočava drugačije.

„Datum: 01.05.2019.

Piše: Jelena

Juče je bila žurka o kojoj sam toliko dugo sanjala! I šta se desi? Ono najgore.

Nikita i ja smo otišli na tu žurku, redovno, u "Medveda" i sve je bilo super. Nikita i njegovi saigrači su slavili pobedu u finalu, bilo je naravno tu svega- od alkohola, preko žena lakog morala, sve do droge. Bože, što mi se gade ove devojke, minimalna odeća, istaknute obline i to previše. Fuj.

Ko sam ja da pričam o njima, ako sam ja ispala ista takva? Ali kako da kažem Sveti, Nikiti ili bilo kome, kako? Niko mi neće verovati! Niko! Želim da vrištim, al' glasa nemam, želim da plačem, al' suza nemam, želim da molim za pomoć, al' niko neće čuti! Pomozite mi, molim vas, ko god da je iznad, pomozite!"

„ Datum: 04.05.2019.

Piše: Jelena

Sećaš li se one žurke? E, pa i ja se sećam. To nikad neće nestati iz sećanja. Sveta je danas mene ostavila samu. Misli da sam neka iskvarena kučka, verovatno. Varaš dečka u kog je tvoja najbolja drugarica od malena zaljubljena. Kurvo! Droljo! Eto šta su njegovi saigrači rekli danas. Vaspitanog li naroda.

Šta se desilo? Pa, u klub je sasvim "slučajno" ušetao Valerij, kapiten "Латине", uveliko pijan i ko zna možda drogiran. Prišao je šanku i naručio piće, a kasnije je prišao i meni, koja sam sedela za šankom. Pokušao je neke propale šmekerske fore kao recimo „šta ima, slatkišu?" itd. Pokušavao je da započne konverzaciju, a ja sam pokušavala da ga skinem s' vrata. I uspela sam tako što sam otišla u wc. Kad sam se vratila, njega za šankom nije bilo, pa sam popila piće do kraja i otišla na podijum. Sećam se još samo da sam na podijumu plesala s' nekim ko nije Nikita. Nikita je plesao s' nekom drugom, a ja sam htela da uzvratim. Koja budaletina.

Posle toga imam prekid pamćenja, a posle toga se sećam da sam se probubila u svojoj sobi, gola, ali pokrivena ćebetom. Mama je i dalje bila na poslovnom putovanju. Kasnije mi je stigla poruka, ni manje ni više, nego od Valerija. Zašto imam njegov broj? Šta je pisalo? Sad ću ti reći.

Pisalo je ovo: „Bila si živa vatra." i emotikon vatre.

Fuj!

Broj sam eto uzela te noći.

Katastrofa!

Dalje je napisao: „Šteta što sam morao da ti stavim malo heroina u onaj martini. To mi je bilo poslednje." I tužni emotikon.

Ustala sam i obukla se, ali sam tad primetila modre ručne zglobove.

I dan danas imam to oko zgloba.

Kako ja da kažem sad sve ovo?

E Nikita, znaš, Valerij me je nadrogirao, pa sam završila s' njim u krevetu.

Kako da ne. Izgleda da moram da odem negde daleko. Baš, baš, baš daleko. Od svega da pobegnem. Ionako nikog neće biti briga."

„Datum: 06. 05. 2019.

Piše: Jelena

Izvini što nisam pisala. Mama i ja smo otputivale u Samarkand. Malo neko mesto. Sve nekako zeleno i isto. A hladno, užas! Naravno da nismo samo otputovale, išla je i mamina najbolja drugarica i njen sin.

E sad, njen sin je Ivan. A njegov stariji brat je(zamisli napetu muziku) Valerij.

Ono što je dobro, jeste da je Valerij otišao da studira u Ameriku. Dobro neće još studirati, nego ne znam ni ja šta, bitno da je on otišao.

Moram da se raspakujem."

„Datum:06. 07. 2019.

Piše: Jelena

Prošlo je dva meseca. Mogu ti reći da mi je super ovde! Dosta toga se desilo.

Počeću od Ivana. Nije đubre kao njegov brat, baš naprotiv, povučen je i tih je i trebalo mu je duže vremena da se otvori i da se sprijatelji sa mnom. Baš je fin, ali dobar drug.

Drugo, škola je mala, ali svi su nekako složni. Baš mi se sviđa atmosfera. Uopšte atmosfera u gradu. Pomažemo se, podržavamo. Veselo je, svaki dan sam napolju, uz njih sam i zaboravila na gradske probleme, veruj mi.

Devojčice su super, stalno dolaze da se spremamo za neke žurke i tako.

Od skoro je otvoren neki novi bar, drži ga Oleg Pavlovič. Fin neki gospodin, često pričamo. Radi kao barista i pomogao mi je dosta. U jednom momentu sam mu se ispovedila, a on je rekao da je to prošlost, Da moram nastaviti dalje i da samo ja znam šta se desilo i da je to bitno. Nema potrebe da se pravdaš. U pravu je.

Nikad ne priča o porodici, jedino što znam jeste da je imao ženu i ćerku Nađu. Čula sam kasnije da su ga napustile kad je Nađa bila mala. Žao mi ga je, ostao je sam u ovom ništavilu od zemlje. Svaki dan idem kod njega, pričamo o raznim temama, od filmova do umetničkog klizanja. Prosto je divan čovek, kako su mogle da odu tek tako?

Čula sam da je dosta pio. Izgleda da je to razlog njihovog odlaska. Šteta.

Sve u svemu, prelepo mi je ovde. "

„Datum: 10. 02. 2020.

Piše: Jelena

Želim u Stoličnij! Ne mogu više!

Ivan je otišao još u septembru u grad. Igra za "Латину"! Haos! Rusvaj!

Šta ja radim povazdan? Ništa!

Možda ipak samo želim ponovo da vidim Svetu i Nikitu. Možda mogu da ispričam šta se dogodilo, da krenemo iz početka.

***

Sutra idem u Stoličnij. Idem na dan. Posetiću halu i popričaću s' njim. Da! Idem!"

„Datum: 12. 02. 2020.

Piše: Jelena

Bolje da nisam išla, sad mi je još gore! Nisam ništa uradila. Kao najveći debil! A sad u ovom selu nema više ni barmena. Mislim ima bara, al' nema Olega! A upoznala sam njegovu ćerku. Izgleda normalno, ali se sprijateljila sa Svetom! Pa ja ne verujem! A Sveta se smuvala s' Nikitom! A Sergej, pa taj čovek se jedini nije promenio. Njega i dalje boli briga za život. E da je meni tako, gde bih ja bila!

Čula sam da Sergejev i Nikitin tim idu na državno. A isto tako sam čula i da se Ivan prebacio u njihov tim. Tačnije mlađu grupu. On je najbolji bek, verujem da će uspeti. Ali, od svih klubova u gradu, on baš u taj!

Naravno, godinu dana je veliki raspon vremena i može doći do svačega. Kao na primer, Ivanova majka se udala za Olega. Zato nema ni Olega, a ni Ivanove mame. Otišli su u grad, i evo Ivanova mama je otvorila neku firmu, a Oleg je neki menadžer. Prelepo. Mama opet ide na neka putovanja. Opet sam sama i opet želim da pobegnem. Ali ovog puta negde, što dalje od Rusije. Jer Rusija me podseća na prošlost."

„Datum: 13. 02. 2020.

Piše: Jelena

Odlazim! Odlazim i neću da se vratim nikad! Ni reč više neću pisati. Ti si prošlost, Rusija je prošlost, a ja želim da ževim budućnost. Zbogom i nije mi žao!"

Bile su to poslednje reči koje je Jelena napisala u svoj dnevnik. Nikad više nije ništa napisala u njega, niti bilo koji drugi dnevnik. Ona je živela budućnost.