Poslednji ples na ledu

3.

Nađa je sada imala šesnaest godina. Još uvek je vežbala, sada je proširila svoje znanje uz pomoć interneta, išla je u srednju školu i imala potpuno normalan život. Upoznala je dosta nove dece, ali se ni sa kim nije preterano zbližavala.

Sedam ujutru je. Za sat vremena počinje škola. Mrzelo ju je da ustane, te je neko vreme ležala u krevetu, gledajući u plafon. Kada je konačno ustala, otišla je do kuhinje i zaključila je da joj majka i danas radi dnevnu smenu. Čoveče, ta žena živi u bolnici, a kuću posećuje! U školi su je dočekale prijateljice koje su živele blizu nje. Iako je mogla da ide u školu sa njima, Nađa je više volela da ide sama. Često bi u glavi ponavljala pokrete, proučavala bi kako je najpravilnije uraditi, kako održati balans. Kao i svaki drugi, ovaj dan nije bio zanimljiv. Časovi, pauze, tuče, ponovo časovi i kraj jednog dana. Ništa interesantno.

„Ćao mila. Kako je bilo u školi?", upitala ju je majka kada je sela za šank. Majka je spremala večeru u kuhinji.

„Tipično. Ona dvojica su se ponovo potukla. Ovo ostalo sve isto. Odkud ti ranije s' posla?"

„Ima nas više u smeni, pa sam mogla ranije izaći."

„Aha."

„Znaš, razmišljala sam, kako bi bilo da počneš nešto da treniraš? Ili nečim da se baviš? Znaš, kao hobi? Koliko vidim, ne izlaziš sa drugaricama, zatvorena si u sobi povazdan.", rekla je majka mešajući supu.

„I ja znam šta bih želela.", rekla je Nađa sa osmejkom na licu.

„Nisam ni sumnjala. Htela sam odmah da te pitam, čim smo došle u grad, ali znaš i sama.. Jedva smo i onu kiriju isplaćivale..Pa sam sačekala da se stvari malo slegnu. Dakle šta bi želela?", sad se već okrenula i gledala u Nađu. Kad je videla osmeh na ćerkinom licu, i sama je počela da se smeje.

„Ples.", kratko i jasno. Sve ono o čemu je sanjala, sad može da postane realnost.

„Da..To je jedan divan sport. Jel' imaš i određeni klub ili ćemo tražiti?"

„Nisam ni razmišljala o klubovima. Meni je svejedno.", slegla je ramenima. Jedino joj je bilo bitno da ovaj san počne polako da se ostvaruje.

„Važi. Rapitaću se malo, ti pogledaj šta ima na internetu. Može?"

„Može.", nasmešila se i otišla u svoju sobu. Odmah je sela i pretražila po internetu. Iskakale su joj razne ponude, međutim, shvatila je da su neki od ovih klubova previše dobri za nju. A neki su previše skupi. Iz tih razloga, lista klubova se znatno smanjila.

Pretraživala je neke klubove u blizini kuće i centra. Primetila je da se dosta klubova nalazi u samom centru i da su svi ti klubovi veoma skupi. Kad je već htela da odustane od pretrage, iskočio joj je jedan link.

"Dance studio"

Nije izgledao kao loša opcija. Članarina je bila prihvatljiva, delovao je kao normalan klub koji bi prihvatio decu koja žele da nauče da plešu, ali i one koji žele da se usavrše u ovoj veštini.

„Mama! Mislim da sam našla neki klub!", rekla je ulazeći u dnevni boravak, noseći tablet.

„Da vidim.", rekla je i stavila naočare.

„Izgleda mi kao dobar klub. Cena nije strašna, a i blizu je..", rekla je mama, još uvek čitajući.

„Evo ga ovde i broj telefona, ako želiš da nazoveš.", u uglu su se nalazili svi potrebni kontakti i mejl adrese.

„Dodaj mi telefon."

Nakon dva zvona se začuo ženski glas sa druge strane slušalice.

„Dobar dan. "Dance studio", izvolite?", rekla je žena, na ruskom sa čudnim akcentom.

„Dobar dan. Zovem da pitam u vezi vašeg kluba. Moja ćerka želi da se pridruži."

Nađino srce je ubrzano kucalo od iščekivanja i uzbuđenosti.

„Aha. Vidite ovako, članarina jeste ista onakva kakava i piše. Što se rasporeda treninga tiče, to sve zavisi od grupe i uzrasta. Koliko ima godina?"

„Šesnaest."

„U redu. Vaša ćerka bi bila u juniorskoj grupi, po uzrastu. Treninzi su utorkom, četvrtkom i subotom, a za dodatne treninge se dogovaramo u toku sezone takmičenja. Kako se ćerka zove?"

„Natalija Pavlovna. Izvinite, a sa kim pričam?"

„Jao, izvinjavam se. Dženifer Smit. Zapisala sam, možete mi se javiti u toku dana šta ste odlučili."

„U redu. Hvala. Doviđenja."

Prekinula je poziv i ugasila telefon.

„Sve sam čula, ne moraš ponavljati.", rekla je Nađa. Samo je čekala trenutak da kaže da želi da ide.

„Nisam ni sumnjala. Jesi li se odlučila već ili želiš da razmisliš još malo?", rekla je majka, gledajući u uzbuđeno lice svoje ćerke. Već je znala odgovor.

„Da! Ići ću."

„U redu. Zvaću je malo kasnije.", ustala je i otišla u kuhinju da dovrši večeru.

Nakon večere je mama ponovo okrenula isti broj.

„Dobro veče. Zovete u vezi Natalije?"

„Da. Odlučila je da želi da krene kod vas."

„Odlično. Može sutra da dođe na prvi trening. Neka to bude probni trening. Da vidi kako joj se čini atmosfera na treningu i sve. Neka ponese vodu i što se tiče opreme, dobiće je nakon probnog treninga kad se definitivno odluči. Za sad neka to bude pamučna majica i obične helanke ili trenerka. Vidimo se sutra!"

„Doviđenja."

Nađa je znala da joj probni trening nije potreban. Čvrsto je rešila da će ići u taj klub. Ko zna, možda i postane najbolja.