Poslednji ples na ledu

5.

Konačno je došla pauza za ručak. Nađa je celog jutra razmišljala samo o tome i o predobroj salati u menzi. Ali i druženju sa Svetom. Ali salata je bila bitnija u ovom trenutku.

„Tebi je ta salata lepa?", upitala je Sveta dok su sedele i jele na klupi u dvorištu.

„Jako.", rekla je Nađa i stavila još jedan zalogaj u usta.

„Jesi razmišljala o momcima nekim?", rekla je sa nekim čudnim osmejkom na licu.

„Ne. A ti?", stvarno nije, uvek je razmišljala samo o plesu. Iako se ne poznaju dugo, verovala joj je i znala je da o svemu mogu da pričaju.

„Malo. Znaš htela bih da ima onako braon kosu i oči, i da bude visok i zgodan. Da ne bude uobražen, ali ni mamin sin."

„Ti si baš zacrtala. Treba ga stvoriti po narudžbini, možda?"

„Ne! Naći ću, ne brigaj ti ništa! Samo mi daj vremena. Sve je pitanje vremena.", rekla je Sveta i zagledala se u neku tačku na nebu.

„Videćemo. Čuda se dešavaju.", slegla je ramenima i bacila kutiju od salate.

„E, da! Gledaš li hokej?"

„Ne."

„E, pa počećeš. Večeras ima jedna utakmica, tu kod nas. U osam. Idemo, obavezno! Kupila sam dve karte."

„Ali.."

„Nema ali! U pola osam da si spremna i idemo."

Kada je došla kući, Nađa je preturila ceo orman, ali nije našla ništa za utakmicu.

„Gde ideš?", pitala je majka koja je stajala prekrštenih ruku na vratima njene sobe. Nije ni primetila kad je došla.

„Na neku hokejašku utakmicu. Sveta je rekla da moram da idem."

„Mislim da imam nešto. Čekaj.", otišla je do drugog ormana u dnevnoj sobi i zvukla kutiju sa starim stvarima. Iz nje je izvukla crnu trenerku i široku belu majicu.

„Ovo sam nosila na prvoj utakmici mog dečka iz srednje. Mislim da bi ti odgovaralo."

„Idem da probam.", otišla je u sobu i navukla majicu i trenerku. To su bili široki modeli, ali joj se svidela kombinacija.

„Ići ću u ovome!", doviknula je iz sobe. Majka nije ništa rekla, ali je Nađa znala da je klimala glavom i osmehivala se. Uvek je to radila, kad ne odgovori rečima.

U pola osam je Sveta pozvonila i zajedno su krenule ka dvorani koja je već odavno bila puna ljudi. Neki su stajali, neki sedeli. Bilo je puno devojaka i mladih momaka, ali i starijih ljudi. Dovikivali su se sa onima sa druge strane, navijačima protivničkog tima.

„Nikad nisam ovako zamišljala da će izgledati.", Nađa je bila zapanjena brojem ljudi.

„Šta si očekivala, lutko? Red i mir? To nikako!", rekla je i nasmejala se. Provukle su se do svojih mesta i sele. Par redova niže, do stakla koje je štitilo tribine, sedele su devojke iz kluba. Naravno, i Jelisaveta.

„Nisam znala da i one prate hokej.", prokomentarisala je Nađa, pokazujući glavom ka njima.

„Ne prate one hokej, nego momke. Ali moram priznati, naš tim ima lepe momke.", rekla je i nasmejala se. Nađa se osmehnula i pogledala u Jelisavetu. Kratki top, uske helanke, torbica, zalizana kosa u repu s' razdeljkom, u sali gde je bilo hladno? Ili je devojka odlučila da se razboli ili da zavodi, nešto je sigurno.

Timovi su izašli na led uz povike navijača, a zatim je igra započela.

„Antonov! Antonov!", vikali su ljudi iznad Nađine glave. Ona je primetila da dosta ljudi nosi crveni dres sa brojem 28 i ovim prezimenom.