Poslednji ples na ledu

2.

Šetala je ulicama Samarkanda u zelenoj, izbledeloj jakni do kolena. Čizme su nekada bile ružičaste, a sad uprljane blatom i snegom. Kao i svake godine za Božić, išla je do omanjeg zaleđenog jezera. Nikad nije naučila da kliže, niti će ikada, kako je govorila sama sebi, iako je svake godine jezero bilo malo, okićeno klizalište. Ona nije išla da kliže, prošla je pored zatvorenog  klizališta i nastavila prema velikoj poljani. To je već bio Sibir, bar je ona tako mislila. Prostranstvo se nastavljalo sve do velikih gradova poput Stoličnija. Ova velika poljana je sad bila prekrivena snegom i izgledalo je kao da nema kraja ovoj belini. Stajala je dugo i gledala. Nije imala šta da radi. Majka je radila noćnu smenu, a otac verovatno spavao.
Drugare nije imala. Počela je da se vrti oko sebe, da baca svoju malu nožicu u vis, baš onako kako je videla da to velike devojke u plesnom klubu rade. Isprobavala je razne pokrete koje bi videla na treninzima starijih devojaka. Često bi odlazila u salu i krišom gledala sa velikih staklenih vrata. Stajala bi i omađijano gledala, sve dok ne dođe čuvar koji uvek pokvari tu magiju. I upravo sad je isprobavala novi okret. Nekad bi ona stajala na jednoj nozi, sve dok ne izgubi balans i ne padne. Nekad bi se vrtela i vrtela i vrtela. Znala je kako da kontroliše glavu tako da joj se ne zavrti.
„Izaberite jednu tačku ispred sebe. Gledajte u nju nekoliko trenutaka. Fokusirajte se na tu tačku i počnite lagano da se okrećete, a glavu što kasnije okrenite. I što pre ponovo pogledajte u tu tačku.“, objašnjavala je žena koja je držala taj dan trening. Tako je Nađa naučila, a potom vežbala i vežbala. Vrtela bi se kući, vrtela bi se na poljani. Nikog nije bilo briga šta ona radi. I ona je uživala u toj samoći.
Današnji trening je bio kondicioni, kako ga je žena nazvala. Devojke su trčale, skakale i penjale se po nekakvim stepenicama. Tako i Nađa. Trčala je po poljani, dvadeset krugova, pa je skakala baš kao i one devojke. Potom je otišla do jedne napuštene zgrade u blizini I penjala se po stepenicama.
Sledećeg dana je trening bio naporniji. Radile su vežbe snage. Trener je brojao, a Nađa je zapamtila ritam i vežbe. Kasnije ih je ponavljala kod kuće.
Sledeći trening je zadak bio usavršavanje tehnike. Učile su da pravilno drže ruke, kako da lepo pruže prste na nogama, kako pravilno da dignu glavu, kako da pravilno dišu dok izvode elemenat I mnoge druge stvari. Sve to je Nađa zapamtila i ponovila kod kuće.
I tako je učila, vežbala i usavršavala se sve do svoje desete godine. Sa deset godina se seli sa majkom u Stoličnij zbog boljeg radnog mesta u nekakvoj većoj bolnici. Nađi je Samarkand nedostajao, ali ne i ljudi u njemu. Njoj je nedostajala poljana na kojoj je vežbala. Nedostajao joj je klub gde je krišom gledala treninge. Znala je da ima puno klubova u ovom velikom gradu, ali neće moći tek tako da se provuče i da gleda. Nedostajala joj energija kojom je odisao ovaj mali gradić.
Nastavila je da vežba ono što je znala. Ko bi rekao da će jedna devojčica postati tako dobra?
Neko vreme su živele u jednosobnom stančiću u blizini bolnice i centra. Kasnije su se preselile u veći stan i tada sve počinje da ide na bolje.
Nađa je devojčica koja veruje u čuda. Nije znala da će jedno uskoro da joj promeniti život. Na bolje ili na gore, to zavisi od njenih postupaka.