Poslednji ples na ledu

15.

Na povratku kući niko ništa nije progovarao. Nađa je povremeno bacila pogled na Sergeja i smeškala se. Bila je uzbuđena i srećna. Sergej nije skidao pogled s' nje. Bila je prelepa. Bila je preslatka tako rumena i tako nasmejana i vesela. Bila je devojka koju je zaista voleo. Bila je devojka koja ga je promenila. Što bi se reklo bila je ona prava.
***
„Želim sve da znam! Od a do š! Svaki detalj, sve!“, rekla je Sveta čim je došla do Nađinog ormarića.
„Dobro jutro i tebi. Gde si ti? Čekala sam te.“, rekla je Nađa zatvarajući ormarić.
„Ma ne pitaj, kasno sam ustala, pa sam onda tražila odeću, haos. Hajde pričaj!“
„Poljubili smo se.“, rekla je Nađa i široko se osmehnula.
„To bre!“, uzbuđeno je uzviknula Sveta. Jedva je čekala ovaj momenat.
„Tiše malo, hoćeš cela škola da te čuje?“
„I treba! Treba da se čuje da je privlačni kapiten najboljeg hokejaškog tima u državi zauzet! I da ga je zavela moja drugarica!“, naglašavala je svaku reč.
„Da, da, dobro. Jedna stvar samo. Još uvek nije prošlo celo državno.“
„Koga briga!“, rekla je Sveta i otišla na svoje mesto.
***
„Utakmica je za dva prokleta dana! Pa da li si ti retardiran?!“, trener je besneo na Fjodora.
„Ja se ni malo ne šalim.“, rekao je poraženo Fjodor.
„Znam da se ne šališ. Izvini, nisam hteo tako burno da reagujem. To nikako ne može da se odgodi, nemaš ni jedan drugi termin?“
„Ako sad odgodim, neće me primiti posle. Već sam pomerao termin zbog finala.“
„U redu. U redu.“, trener se zagledao u jednu tačku, negde iznad tribina hale. Ispred njega su sedeli momci koji su sačinjavali potencijalno najbolji tim u državi. A jedan od njih mora u Ameriku na školovanje, ni manje ni više, nego sutra. Nije znao šta da radi.
„Treneru, ima jedan klinac, junior. Bek je isto. Poprilično dobar bek.“, rekao je Vanja.
„Koji?“
„Ivan, nisam siguran kako se preziva. Skoro je došao u tim, a i u grad.“
„Videću. Aj sad na led!“
***
Trener je ostao da gleda trening juniorske ekipe. Pred utakmicu, uvek se seniori i juniori zamene, što se tiče termina treninga. Smatrao je da je tako bolje, da su seniori odmorniji.
Ivan Pavlovič. Mladi bek, klinac od 16 godina. Ali dobar bek. Klinca među skoro odrasle momke? Ali izgleda da nije bilo izbora.
„Ivan jel' tako?“, upitao je trener momka koji je išao ka svlačionici.
„Da, treneru.“
„Imam ponudu. Razmisli do sutra. Da li želiš da pređeš u seniorski tim?“, dečak ga je šokirano gledao.
„Prelazak nosi odgovornost. Znaš da igramo na državnom i da moraš da sijaš, blistaš. Da budeš tri puta bolji nego sad, a sad si izvrstan, razumeš?“, dečak je samo nemo klimao glavom. Trener mu je pružio papirić s' brojem telefona i pozdravio se s' Ivanom.
Ako pređe, poješće ga. Ako ne pređe, nema beka. Ali ako bude trenirao, pobediće.
Nema nazad.
***
Ivan je i dalje stajao na istom mestu i držao papirić u ruci.
Veoma je dobro znao da je ztakmica za dva dana. Od te utakmice zavisi prolazak u četvrtfinale.
San mu je da igra za tim odličnih momaka, i sad mu se ukaže prilika i sad ne zna šta da radi.
Takođe je znao šta se dešavalo sa Nikitom i Jelenom i Valerijem.
Šta da radi? Da pristane ili ne?
***
"To ti je odlična prilika Ivane!", rekao je mami i njenom mužu za ovu ponudu.
"I šta ćeš sad sine?"
"Ne znam.."
Njegova majka nije znala za Jelenu i Valerija. Niko nije, osim Sergeja, Nikite, Jelene i Svetlane.
Oni nisu znali da je Ivan video i čuo sve.
Kada je Valerij doveo Jelenu kući, majke nije bilo. Bio je on sam i slušao je čudne zvuke iz bratovljeve sobe. Dobro je znao šta se dešava, ali se pravio glup jer mu je tako bilo lakše.
  "Dobro veče. Odlučio sam da ću preći. Da     li postoji mogućnostda sutra dođem pre      treninga?"
Napisao je treneru poruku, a ubrzo i dobio odgovor.
   "Odlično,  naravno da možeš! Dođi u 18h."
Bio je uzbuđen i to previše, ali je morao da se brzo presabere. Igraće na državnom takmičenju!
***
Treneru je laknulo čim je dobio poruku koju je čekao čitav dan.
Bio je to novi početak za Ivana koji sa sobom donosi sudbinu punu iznenađenja.