Poslednji ples na ledu

16.

Vrata hale su bila otključana, te je Ivan ušao u nju. Sat u hodniku je pokazivao 17 i 30, poranio je. Čuo je škripanje klizaljki po ledu i udaranje paka u mrežu. Nije sam..

Na ledu je bio kapiten- Sergej Antonov.

Ivan se brzo presvukao i odmah izašao na led.

„Ćao.", rekao je tiho. Nije ga se bojao, ali mu nije bilo svejedno u Ssergejevoj blizini.

„Ćao. Hoćeš li da vidimo koliko si dobar?", upitao ga je nakon kraće pauze.

Ivan je samo klimnuo glavom i stao na svoje mesto. Zatim je otpočela njihova igra.

***

„Dobar je mali.", rekao je Sergej Nikiti dok su bili u svlačionici. Nikita je pogledao u malog klinca koji je sedeo u ćošku svlačionice i gledao u pod. Bio je mršav i vdelo se da mu oprema visi na ramenima. Crna, razbarušena kosa, malo tamniji ten, ne bi ga niko ni pogledao. Ono što je Nikita uvek čuo od majke jeste: "otrov se čuva u malim bocama."

„Došao je ranije?"

„Znači da stvarno ovo želi.", rekao je Nikita, nakon što mu je Sergej potvrdno klimnuo glavom.

„U redu, svi smo tu koliko vidim?", upita trener kad su momci seli na klupu za rezervu. Svi su potvrdno klimnuli glavom.

„Sutra je osmina finala. Sve ostale utakmice su već odigrane i to znate. Nema potrebe da vam držim bukvicu sad, niste glupavi. Nemojte se previše napiti večeras, šta god, samo mi dođite sutra spremni za utakmicu. Aj sad na trening.", rekao je šta je imao.

Tokom čitavog treninga je posmatrao svoje igrače. Bez sumnje su Nikita i Sergej bili najbolji, ostali su bili odlični, ali najpribližniji najboljem je bio Ivan. Trener je video u njemu potencijal, dečko se trudi i to je bilo dovoljno.

***

„I jeste li spremni?", upitala je Nađa Sergeja dok su sedeli na klupici nekog parka.

„Jesmo. Dolaziš?"

„Naravno!", podigla je glavu s' njegovog ramena i pogledala ga u oči, pa potom u usne, pa opet u oči.

Poljubio ju je, a ona mu je uzvratila istom jačinom.

***

Kao i uvek, publika je bila živa vatra. Niko nije mirno sedeo, svi su jedva čekali da igrači izađu na teren. Ovo je bila poslednja utakmica u osminama finala, te su se neki igrači iz timova koji su u četvrtini finala došli da gledaju. Mnogo veći broj publike je navijalo za "Медведь", što je Sergeju još više davalo razloga da pobedi.

Prva trećina je završena vođstvom " Медведь", a isti rezultat se isticao na tabli i nakon druge trećine.

1-0 za " Медведь"

1-1

1-2 za tim "Лев"

„Ostalo je još svega pet minuta do kraja utakmice! Trenutno su domaćini u zaostatku!", govorio je sportski novinar.

„Šta im je?"

„Zašto igraju kao da su prvi put uzeli palicu u ruke?"

Toliko pitanja, a ni jednog odgovora. Šta će biti ako "Медведь" izgube?

***

„Pa da li ste vi normalni?! Šta vam se desilo?!", upitao je trener. Svi su ćutali i niko ga nije pogledao u oči.

„Jel' čujete šta vas pitam?! Sergej?!"

„Treba nam drugi bek, treneru."

„Treba vam drugi bek?! Šta nije u redu sa ovim?!"

„Nek vam sam kaže."

„Povredio sam rame.", reče Andrej, ne dižući pogled s' poda.

„O majko moja. Dobro. Al' to nije razlog da igrate kao da niste tim! Sad ćete izaći svi zajedno, i lepo pobediti, jel' razumete?", svi su potvrdno klimnuli glavom.

„Umesto Andreja ide Ivan, i sad na led!"

***

Ivan je stajao na svom mestu i čekao da se oglasi pištaljka. Kad je trener izgovorio njegovo ime, sve je počelo brže da se odvija oko njega. A sad, sve je tako usporeno išlo.

Mora da bude u Sergejevoj blizini, mora da bude brži nego što već jeste. Bio je najbrži u celoj ekipi, ali sad mora da bude brži od geparda.

Oglasila se pištaljka, igra ponovo počinje.

Ivan je ispred Sergeja, vodi pak dok ovaj prolazi između dvojice iz suprotnog tima. Pak je ponovo kod Sergeja.

Udarac o mrežu.

2-2

***

Konstantin je odličan golman, što je dokazao i ovog puta. Odbranio je skoro deset golova. Da nije njega, "Медведь" bi davnih dana izgubili utakmicu.

***

Minut do kraja!

Trideset sekundi!

Deset!

Devet!

Osam!

Sedam!

Šest!

Pet!

Četiri!

Tri!

Dva!

Jedan!

„I pobednci ove utakmice, oni koji idu u četvrtfinale jeste tim "Медведь" sa rezultatom 3 na prema 2!", objavio je novinar, nakon što se utakmica završila.

***

Sveta i Nađa su se brzo progurale kroz gužvu i potrčale u zagrljaj Nikiti i Sergeju.

„Čestitam!", rekle su u isto vreme.

Nakon što su se momci presvukli, otišli su zajedno do kluba da proslave.

„Jel' i dalje važi opklada?", pitao je Sergej dok su naručivali piće.

„To ti je već sad pravilo.", nasmešila se.

„A sad imamo pravila?", nakrivio je glavu i nasmejao se.

„Dap."

„A koje je drugo pravilo?", nije skidao svoj prelepi osmeh s' lica.

„Da idemo da igramo.", rekla je i povukla za ruku ka podijumu.

Plesali su u ritmu muzike, ljubili se i pili sve do 4 ujutru.

***

Prošao je i februar, bliži se kraj marta. Vreme je sve toplije, snega već odavno nema.

Nađa je sve duže u izlasku, na šta nije navikla.

Sve je bilo savršeno.

Još savršenije je bilo nakon što su " Медведь" prošli u polufinale, a Nađa je prošla na državno takmičenje! Ono što je bilo inenađujuće, jeste da Jelisaveta nije prošla na državno.

Iako nije prošla, Jelisaveti je život počeo da ide na bolje. Na takmičenju su prisustvovali i njen tata i njena mama. Mama ju je tešila nakon proglašenja, ali Jelisaveta nije plakala zbog gubitka plasmana, plakala je iz straha. Njen tata joj je zapretio rečima: „Ako misliš da ne može gore od ovoga, varaš se. Pobedićeš na tom takmičenju, a ja ću imati ćerku kojom mogu da se ponosim. Ako bude suprotno, nećeš znati šta te je snašlo."

Htela je mami da kaže što plače, htela je da joj sve kaže, da ode, htela je bilo šta samo da njenog tate više nema.

Kad su došli kući, njena mama je još uvek parkirala auto, a ona se sama s' tatom popela do stana. Tek je spustila stvari, eto ga šamar. Jedan, pa drugi, pa treći i tako u nedogled. Osetila je ukus krvi u ustima i polako je gubila svest. Pre nego što joj sve postane crno pred očima, čula je zaključavanje vrata i mamin glas. Znala je da je svemu došao kraj.

Njena mama i ona su sad već uveliko na putu, negde daleko, što dalje od tate i od Rusije. Rusija je sada prošlost, a Jelisaveta ide ka svetloj budućnosti koja se smeši.