Poslednji ples na ledu

9.

Sledećeg jutra, u školi se ništa specijalno nije dešavalo. Jedina interesantna stvar je bila slavljenje pobede na hokejaškoj utakmici. Momci što treniraju u domaćem klubu su išli u Nađinu školu, razumljivo, bila je najveća u gradu.

„Ti i ja idemo u šest na klizanje.", rekla je Sveta, sedajući za sto preko puta Nađe.

„Šališ se?", Nađa se umalo nije zagrcnula vodom.

„Ni malo.", rekla je sa ozbiljnim izrazom lica.

„Moraš naučiti da kližeš!", rekla je Sveta, nakon što ju je Nađa duže vreme gledala iznenađenim pogledom.

„A šta bi sa onim da me niko neće terati da kližem?", prisetila se Svetinih reči, onda kad joj je poverila san koji je sanjala.

„E pa! Ovo je drugačije! Ja ću da te naučim da kližeš!"

„Aha. A gde to idemo?"

„Na klizalište."

„Gde?"

„U centru. Nije jezero, to je bazen zaleđene vode."

„Bazen zaleđene vode?", pa ovo je smešno!

„Da. Uzeli bazen, u njega sipali vodu i zaledili je, kapiraš?"

„Kapiram. Nemam klizaljke.", Nađa je tražila izgovor.

„Iznajmićeš."

„U redu, a kako ja to mogu da kližem?"

„Nogama, kako si mislila drugačije?"

„Ne to! Ne umem da kližem, pa kako ću naučiti?"

„Imaćeš spektakularnog učitelja."

„Aha, a koga to?"

„To je tajna."

„Ali...", Nađa je htela da se pobuni, ali je zvonilo za kraj odmora, pa je Sveta samo odjurila na čas.

Nađin dan je prošao brzo, ali je bio dosadan. Učila je i radila domaći sve dok Sveta nije došla po nju i otišle zajedno na klizanje.

****

Sergej je izašao iz kafića koji se nalazio blizu škole, gde su slavili pobedu i prolazak na državno takmičenje, i uputio se kući. Mora da je baka zabrinuta.

„Hej, hej, hej! Gde si tako nabrao? Žuriš?", dotrčao je do njega Nikita, najbolji drug još od detinjstva. Sve što je Sergej prošao, prošao je zajedno sa Nikitom. Od kad su ga roditelji napustili, živeo je više kod Nikite nego kod svoje kuće. Zajedno su stali na led i zajedno su prvi put zaigrali hokej. Kao braća, ali ne po krvi, već po duši.

„Da, baba me čeka."

„Aha, nego slušaj, večeras idemo na klizalište u šest.", rekao je i široko se osmehnuo.

„Od kad to da Nikita Romanov ide na klizalište?", upitao je Sergej i nasmešio se. Nije u pitanju samo klizanje, dobro je znao Nikitu.

„Od kad? Evo od sad. Jel' ima neki problem?"

„Nema, nema, samo mi je čudno. Da nije neka devojka večeras u šest na klizalištu?", izvio je obrvu.

„Možda, dolazim po tebe i nemoj da kasniš!", rekao je i potom potrčao ka automobilu koji ga je čekao.

Sergej se osmehnuo sebi u bradu. Svaka čast devojci koja bude mogla da trpi njegovog brata, svaka čast.

Kao što je i rekao, Nikita je došao po Sergeja tačno na vreme, ali je Sergej već bio čekao.

„Opa, opa, koga to moje oči vide? Otkud ti tako rano?", rekao je Nikita, približavajući se Sergeju.

„Ne valja da devojka čeka, zar ne?", iskezio se Sergej.