Jedan susret i jedna pogrešna procena izazvace lavinu neprijatnih situacija nakon toga. On ce godinama živeti u uverenju da je ona samo jedna obicna sponzoruša koja je uhvatila njegovog oca na bebu.Nakon smrti svog oca stvari postaju komplikovanije...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Stojim i gledam u pretstavu koja se odvija ispred mene. Mlada udovica koja oplakuje svog pokojnog muža a pored nje njihova cerka koja neprestano vrišti i doziva ga. Jeza me prolazi zbog to dete jer je za razliku od mene bilo blisko sa svojim ocem i vidi se da zaista tuguje. Mala je ali žilava jer njena majka ne ume da je obuzda i da je umiri. Mala maše rukama i nogama i vrišti na sav glas.
Ja osecam isto ono što sam osecao citavog života a to je praznina. Nikada nije bio pored mene niti ce biti. Sa jednom rukom držim svoju majku za ruku a sa drugom je grlim jer me obuzima strah. Ne mogu da zamislim život bez nje jer je ona sve što imam. Mislim da bi se ponašao isto kao i ono dete ako jednoga dana izgubim nju. Znam,svestan sam da ce se to dogoditi ali se iskreno nadam da nece skoro.
- Ne idem ja sa ovog sveta dok se ti ne skrasiš i ne izgledam unucice- kao da mi cita misli uvek je znala o cemu razmišljam.
- I bolje bi ti bilo- poljubim je u teme i nastavimo oboje u tišini da gledamo ispred sebe.
Tu su prijatelji,saradnici,rodbine ali ja nikoga ne poznajem. Previše je ljudi da bi analizirao svakog posebno. Verovatno ce oni najbliži doci u kuci nakon sahrane a ja necu moci da ih izbegnem jer ce moja majka da me natera da prisustvujem na tom rucku koji je organizovan u njegovu cast .
Sinoc kada smo stigli smestili smo se u hotel a danas smo došli pravo na groblje ali nismo se mešali u masu ljudi nego smo stali sa strane. Ne volim ovakve stvari i želim da što pre odem odavde. Polako ljudi pocinju da prilaze grobu i da izjavuju saucešce njegovoj ženi dok ona i dalje drži dete cvrsto uz sebe. Kada priđemo malo bliže prepoznam ocevog brata i njegovu ženu. Prošlo je više od deset godina od kada sam ih zadnji put video i vidim da su i oni dosta ostareli. Sa njihove desne strane stoji njihov sin sa kojem nikada nisam bio u dobrim odnosima jer je bio umišljeni kreten još od malih nogu. Tu je i njegova žena pretpostavjam jer sam cuo da se oženio pre cetiri godine a i njegov mlađi brat koji je još veci kreten i od njega.
Vidim iznenađenje na njihovim licima kada nas primete ,verovatno nas nisu ocekivali. Prv ucini korak ka nama stric. Vidim da ga oceva smrt pogodila ali ja mu ne mogu pomoci.
- Davide primi moje saucešce sine- iznenada me zagrli a ja stojim kao kip jer ne znam šta da mu uzvratim. Majka me cušne u rebrima a ja je pogledam zbunjeno.
- Hvala strice , žao mi je zbog tvog gubitka- kažem prvo što mi padne na pamet bez imalo emocija.
- Hvala ti. Nije trebalo ovako da bude ipak je trebao da zapazi red ja sam stariji- kaže umorno a ja umalo ne kažem na glas misao koja mi proleti kroz glavu u tom trenutku i koja nije ni malo lepa.
Ostali se drže po strani i pozdravimo se samo uz klimanje glavom. Stojimo tako neko vreme dok se ne rastera gužva a uši mi para decji vrisak koj i dalje ne prestaje.
"Zar to dete nema pet godina? Odakle mu toliku snagu ne razumem."
Napokon kada su svi otišli oceva žena koja je do sada klecala na zemju ustane i okrene se ka nama. Moja majka kao prava gospođa istupi i ispruži svoju ruku.
- Primite moje saucešce.
"Ma dali ona to njoj persira? Upucacu se u glavu u ovom trenutku zbog nje. "
- Hvala - sva utucena i umorna prihvati ruku moje majke. Ne mogu a da se ne zapitam dali je moguce da je zaista volela mog oca ili je toliko dobra i uverljiva glumica. Ona zaista izgleda slomjeno ali ja mislim da je to zato što je izgubila sponzora i zato što je bankomat presušio a ne zbog gubitka coveka kojeg je volela. Sada sam jako znatiželjan da vidim šta joj je Maksimilijano ostavio u nasledstvu.
Samnom se nije rukovala samo mi je klimnula glavom a tako je bilo najbolje jer ja ne podnosim ovu ženu. Realno meni ništa loše nije uradila ali samim tim što je dopustila sebi da bude sa njim odbojna mi je.
- Leno trebalo bi da krenemo kuci svi su vec otišli- obrati joj se moj stric. Ona teško uzdahne pa pogleda dole gde sedi mala. Konacno se umorila i prestala je da vrišti. Sada samo tiho lipa i steže zemju u malenim rukicama. Nije mi jasno zašto su je doveli ovde mala je i ostace joj trauma za ceo život.
- Anna hajde dušo vreme je da krenemo kuci- obrati se malenoj a ona pocne da cvili ali bez snage. Uzme je u ruke i uputi se ka parkingu. Gledam u to malo stvorenje u cijim ocima vidim samo bol i tugu i žao mi je što prolazi kroz sve ovo. Nije ono krivo ni za šta. Ona je jedino nevino bice u celoj ovoj situaciji a ispaštace najviše. Majka je smesti na zadnjem sedištu auta i zatvori vrata pa se okrene ka nama.
- Cekamo vas na rucak kuci- obrati se meni i mojoj majci.
- Nema potrebe za tim- odbijem bez razmišljanja.
- Zar ne možeš bar jednom da uradiš onako kako ti je receno? Valjda je toliko zaslužio- obrati mi se pomalo ljuto.
"Dali ona mene osuđuje zbog necega,i dali joj ja to cujem prekor u glasu? Ma odakle joj prava da mi išta kaže? "
- Doci cemo - moja majka prihvati i pogura me ka našim autom da ne bi napravio haos tu na groblju.
- Zašto si pristala?
- Zato što je takav red a i u pravu je. Možda nije bio fizicki prisutan u tvom životu i nije bio najbolji otac ali imao si sve što si poželeo zahvaljujuci njemu.
-Ništa nisam tražio.
- Sine molim te budi razuman nisi dete. Nemoj da praviš probleme jer ljudi ih imaju dovoljno i bez tebe. Zar nisi video tu devojcicu? Ona je mala i slomjena je zbog gubitka oca i sada joj treba podrška i uteha. Ti si njen brat Davide treba da joj budeš oslonac a ne da joj otežavaš.
- Ona ima majku a ja ne planiram da budem dadilja- odvratim otresito.
- Necu više da se raspravjam sa tobom, vozi u kucu.
Ucutim iako bih imao mnogo toga šta da kažem. Bice ovo nekoliko zaista dugih dana.
