Stojim i gledam u pretstavu koja se odvija ispred mene. Mlada udovica koja oplakuje svog pokojnog muža a pored nje njihova cerka koja neprestano vrišti i doziva ga. Jeza me prolazi zbog to dete jer je za razliku od mene bilo blisko sa svojim ocem i vidi se da zaista tuguje. Mala je ali žilava jer njena majka ne ume da je obuzda i da je umiri. Mala maše rukama i nogama i vrišti na sav glas.Ja osecam isto ono što sam osecao citavog života a to je praznina. Nikada nije bio pored mene niti ce biti. Sa jednom rukom držim svoju majku za ruku a sa drugom je grlim jer me obuzima strah. Ne mogu da zamislim život bez nje jer je ona sve što imam. Mislim da bi se ponašao isto kao i ono dete ako jednoga dana izgubim nju. Znam,svestan sam da ce se to dogoditi ali se iskreno nadam da nece skoro.
- Ne idem ja sa ovog sveta dok se ti ne skrasiš i ne izgledam unucice- kao da mi cita misli uvek je znala o cemu razmišljam.
- I bolje bi ti bilo- poljubim je u teme i nastavimo oboje u tišini da gledamo ispred sebe.
Tu su prijatelji,saradnici,rodbine ali ja nikoga ne poznajem. Previše je ljudi da bi analizirao svakog posebno. Verovatno ce oni najbliži doci u kuci nakon sahrane a ja necu moci da ih izbegnem jer ce moja majka da me natera da prisustvujem na tom rucku koji je organizovan u njegovu cast .
Sinoc kada smo stigli smestili smo se u hotel a danas smo došli pravo na groblje ali nismo se mešali u masu ljudi nego smo stali sa strane. Ne volim ovakve stvari i želim da što pre odem odavde. Polako ljudi pocinju da prilaze grobu i da izjavuju saucešce njegovoj ženi dok ona i dalje drži dete cvrsto uz sebe. Kada priđemo malo bliže prepoznam ocevog brata i njegovu ženu. Prošlo je više od deset godina od kada sam ih zadnji put video i vidim da su i oni dosta ostareli. Sa njihove desne strane stoji njihov sin sa kojem nikada nisam bio u dobrim odnosima jer je bio umišljeni kreten još od malih nogu. Tu je i njegova žena pretpostavjam jer sam cuo da se oženio pre cetiri godine a i njegov mlađi brat koji je još veci kreten i od njega.
Vidim iznenađenje na njihovim licima kada nas primete ,verovatno nas nisu ocekivali. Prv ucini korak ka nama stric. Vidim da ga oceva smrt pogodila ali ja mu ne mogu pomoci.
- Davide primi moje saucešce sine- iznenada me zagrli a ja stojim kao kip jer ne znam šta da mu uzvratim. Majka me cušne u rebrima a ja je pogledam zbunjeno.
- Hvala strice , žao mi je zbog tvog gubitka- kažem prvo što mi padne na pamet bez imalo emocija.
- Hvala ti. Nije trebalo ovako da bude ipak je trebao da zapazi red ja sam stariji- kaže umorno a ja umalo ne kažem na glas misao koja mi proleti kroz glavu u tom trenutku i koja nije ni malo lepa.
Ostali se drže po strani i pozdravimo se samo uz klimanje glavom. Stojimo tako neko vreme dok se ne rastera gužva a uši mi para decji vrisak koj i dalje ne prestaje.
"Zar to dete nema pet godina? Odakle mu toliku snagu ne razumem."
Napokon kada su svi otišli oceva žena koja je do sada klecala na zemju ustane i okrene se ka nama. Moja majka kao prava gospođa istupi i ispruži svoju ruku.
- Primite moje saucešce.
"Ma dali ona to njoj persira? Upucacu se u glavu u ovom trenutku zbog nje. "
- Hvala - sva utucena i umorna prihvati ruku moje majke. Ne mogu a da se ne zapitam dali je moguce da je zaista volela mog oca ili je toliko dobra i uverljiva glumica. Ona zaista izgleda slomjeno ali ja mislim da je to zato što je izgubila sponzora i zato što je bankomat presušio a ne zbog gubitka coveka kojeg je volela. Sada sam jako znatiželjan da vidim šta joj je Maksimilijano ostavio u nasledstvu.
Samnom se nije rukovala samo mi je klimnula glavom a tako je bilo najbolje jer ja ne podnosim ovu ženu. Realno meni ništa loše nije uradila ali samim tim što je dopustila sebi da bude sa njim odbojna mi je.
- Leno trebalo bi da krenemo kuci svi su vec otišli- obrati joj se moj stric. Ona teško uzdahne pa pogleda dole gde sedi mala. Konacno se umorila i prestala je da vrišti. Sada samo tiho lipa i steže zemju u malenim rukicama. Nije mi jasno zašto su je doveli ovde mala je i ostace joj trauma za ceo život.
- Anna hajde dušo vreme je da krenemo kuci- obrati se malenoj a ona pocne da cvili ali bez snage. Uzme je u ruke i uputi se ka parkingu. Gledam u to malo stvorenje u cijim ocima vidim samo bol i tugu i žao mi je što prolazi kroz sve ovo. Nije ono krivo ni za šta. Ona je jedino nevino bice u celoj ovoj situaciji a ispaštace najviše. Majka je smesti na zadnjem sedištu auta i zatvori vrata pa se okrene ka nama.
- Cekamo vas na rucak kuci- obrati se meni i mojoj majci.
- Nema potrebe za tim- odbijem bez razmišljanja.
- Zar ne možeš bar jednom da uradiš onako kako ti je receno? Valjda je toliko zaslužio- obrati mi se pomalo ljuto.
"Dali ona mene osuđuje zbog necega,i dali joj ja to cujem prekor u glasu? Ma odakle joj prava da mi išta kaže? "
- Doci cemo - moja majka prihvati i pogura me ka našim autom da ne bi napravio haos tu na groblju.
- Zašto si pristala?
- Zato što je takav red a i u pravu je. Možda nije bio fizicki prisutan u tvom životu i nije bio najbolji otac ali imao si sve što si poželeo zahvaljujuci njemu.
-Ništa nisam tražio.
- Sine molim te budi razuman nisi dete. Nemoj da praviš probleme jer ljudi ih imaju dovoljno i bez tebe. Zar nisi video tu devojcicu? Ona je mala i slomjena je zbog gubitka oca i sada joj treba podrška i uteha. Ti si njen brat Davide treba da joj budeš oslonac a ne da joj otežavaš.
- Ona ima majku a ja ne planiram da budem dadilja- odvratim otresito.
- Necu više da se raspravjam sa tobom, vozi u kucu.
Ucutim iako bih imao mnogo toga šta da kažem. Bice ovo nekoliko zaista dugih dana.
Hvala vam puno na čitanju ♥️ 😘
YOU ARE READING
𝐏𝐨𝐠𝐫𝐞𝐬̌𝐧𝐚 𝐏𝐫𝐨𝐜𝐞𝐧𝐚🔚
RomanceJedan susret i jedna pogrešna procena izazvace lavinu neprijatnih situacija nakon toga. On ce godinama živeti u uverenju da je ona samo jedna obicna sponzoruša koja je uhvatila njegovog oca na bebu.Nakon smrti svog oca stvari postaju komplikovanije...