American Girl

Trening

"Karolinaaa, požuri zakasnićemo!" Čujem Olivera kako se dere iz svoje sobe, ništa mu ne odgovorim već ubrzam tempo spremanja kad začujem opet njegovo dranje...

"Karooooll! Čuješ li ti mene!?" Prevrnem očima na to Karol mrzim kad me tako zovu... pogotovo moja braća koja znaju kolikoo me to živcira.

"Evo Olii, još 5 minuta." Kažem mu namerno jer znam koliko voli svoje ime nikome ne dozvoljava da mu daju nadimke

"Sestrice draga, koliko puta da ti kažem da je moje ime Oliver!"

"Isto važi i za tebe! Karolina, a ne Karol!" Mrzim svoje odvratno ime, a kamo li tamo neke nadimke..

"Karol, jel mi kod tebe moja kaciga?"

Ovaj put je to bio Teodor.. tako je to kad imas tri brata nikad ništa ne znaju gde im je.. a još gore što su Oliver i Teodor blizanci pa sve kao isto rade, misle i ostalo, Adam je malo drugačiji, a možda je takav zato što je najstariji, ali ne mogu se buniti oni su 'najbolja' braća koju neko može da ima. Uvek brinu o svojoj 'sestrici', niko ne sme da je dira, što je i jedan od razloga zbog kog nikad nisam imala dečka. Dobro, jeste da imam tek osamnaest godina, ali opet neke devojke i u 15 godina izmenjaju toliko momaka koliko ja necu imati za celi život, a čini se da pored moje drage braće nikad neću ni imati..

"Pogledaću.. ne mogu ni moju da nadjem!"
Već je 15:48 a nama je trening u 16:00 .. ako zakasnimo gotovi smo.. ovo je trening pred važnu utakmicu.. ako pobedimo idemo u finale sa najboljom ekipom, nikada do sada nismo igrali sa njima, naravno zato što nikda nismo ni stigli do finala...mada ja tu utakmicu neću igrati iako je dočekam.. ipak DEVOJKE ne igraju američki fudbal-nije dozvoljeno.. ali ja krijem svoje grudi i kosu tako da malo ko zna da igram.. naravno zna moj tim i par mojih najdražih prijatelja..Igram već 2 godine dok Oliver i Teodor igraju 5 godina i Oliver je naš kapiten.. Adam je već druga priča njemu je vaterpol ceo život, mada kad god ga gledam ponosna sam na njega kad čujem sve te uzdahe devojaka na tribinama za njim, jeste mi brat ali je prezgodan...

Spremni smo, svo troje se nalazimo na ulaznim vratima sa sportskim torbama na ramenima i kacigama u rukama.. osetm ruku oko ramena i poljubac u kosi..

"Dečak moooooj najlepsii! * Teodor me ovako zove od moje 7 godine zato što sam trenirala karate devet godina pa onda prešla na američki.. i onda me stalo štipka za ruke i noge i zeza kako imam odlične mišiće, da ću da budem nabildovanijami od njih troiice, što je gotovo ne moguće i tako neke gluposti što mene užasno nervora.. pogotovo kad me pred nekim momcima zove 'dečakom' imam osećaj da bih ga sahranila na licu mesta..

Lupim ga kacigom po glavi " Teoo, ne zovi me tako molim te!" Napravim tužnu facu

"Važi dečak, nikad više! Časna reč!" Naruga mi se

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Trener: Imamo problem! Dallas je povredio nogu, što znači da ćemo imati igrača manje sutra na utakmici. A to nam je veliki gubitak." Kaže trener povišenim tonom, a u glasu mu se čula zabrinutost. Mislim opet njemu je najbitnija ta pobeda, a sa igračem manje je to pa skoro i ne moguće.

Oliver: Treneru ali... -prekine ga

" Dosta mladiću sa tvojim glupostima, ovo nije pravi trenutak za to. Ako si kapiten nisi trener!"

"Samo sam hteo reći da ipak imamo igrača.. može Karolina igrati." Kaže tiho gledajući pognute glave u travu ispred sebe sa pomalo tuge u glasu, kolikl god tiho rekao svi smo ga čuli jer je bila tišina, svi smo cutali kada je trener ljut, zabrinut, neraspoložen... meni je to dalo malu nadu mnogo bih to volela, ali sam znala da je to apsolutno ne moguće kod našeg trenera-DA KRŠI PRAVILA-ne to on nikako... ali kad sam pogledala u trenera mogla sam primetiti kako razmišlja o nečemu..

"Znaš Olivere.." zastane "To ipak nije loša ideja.." mislim da sam poskočila u sebi od sreće, pa to je oduvek bio moj san DA IGRAM U FINALU.. "Ali kako ćemo, ona je ipak devojka.." kaže trener na šta se moje telo oduzme, pa zar je moguće da baš toliko nemam sreće

"Ali treneru, ona je podjednako dobra kao svi mi, to svi znaju niko nikad nije ni posumnjao da je drugačija, da je devojka. Treba nam. Ne govorim zato što mi je sestra, ali tako je." Kaže Teodor na šta ceo tim klimne glavom u znak podrške tome što govori, bez sumnne imam stvarno najbolju braću, kao i najbolji tim uvek me podržavaju u ovome iako je svima bilo čudno u početku i nisu me podržavali, ali kada su videli kakva sam i koliko ovo volim ppstali su mi kao braća-druga porodica...

Trener pocne da udara dlanom o dlan-tapše "Ajmo, ajmo svi na teren..zauzmite pozicije, vežbajte nije to bilo kakva utakmica i bilo kakav tim! A ja ću razmisliti o tome!"

Odmah smo se svi našli na terenu, vežbamo, dajemo sve od sebe da se što bolje pripremimo svi znamo da neće ni malo biti laka utakmica ipak je to bio plasman za finale.. čuje se zvuk pištalje, što označava kraj treninga. Svi krećemo ka svlačionicama...

Trener: Karolina u timu si!"

Kaže trener na šta ja padnem od sreće na kolena i stavim ruke na lice- suze radosnice.. osetim jak pritisak na telu.. ceo tim, svi momci su skočili na mene, a već u sledećem trenutku su me nosili na rukama do svlačionice, vikajući svi u glas "Karol, Karol, Karol!" Ali ovaj put mi to nije smetalo, čak što više prijalo mi je!