American Girl

Pričaj mi...

Evo novog nastavka:) možda se malo budete iznenadili kada dodjete do kraja dela:) izvinjavam se što me dugo nije bilo sa ovom pričom.:/
..............

"Pričaj mi priču.."
"Priču?!"
Začudjeno ju je pogledao
Klimnula je glavom i ušuškala glavu u njegove grudi. Smešak joj se raširio, a njegovi otkucaji srca su bili nešto malo tiši od njegovog glasa.

Poslednje veče koje je provodila u bolnici je bilo nestvarno. Osećala se kao da je bila na sedmom nebu, oblaci su bili Harry-jeve grudi, a njegove ruke oko njenog stuka su bile plavo nebo. Sanjala je o osmom nebu.. to ne postoji zar ne? Ali sa njim mogla je zamisliti i tu nemoguću destinaciju. Bio je dovoljan i samo jedan njegov dodir koji bi je automatski nebeskim liftom teleportovao do sedmog neba, sa njim glava joj je bila uvek u oblacima, ljutila se na njega, prolazili su kroz mnogo toga, on je bio osoba koja je unela bol u njen život, ali je ipak samo on mogao iščupati tu bol iz njene duše.

Iz sna koji je sanjala probudila su je dva tamno zelena svetla. Njeno svetlo na kraju svakog tunela. Protrljala je oči i osmeh joj se izdužio u jednu ogromnu nepravilnu liniju kada je sada malo bistrije pogledala u njegove smaragdne oči.

"Hej."
Nasmejala se i opet 'zaronila' glavom u njegove grudi, dok ju je njegova kosa golicala po vratu.

"Dobro jutro, lepotice."
Nije znala šta je to toliko drugačije imalo kod njega pa je još uvek reagovala postidjeno na svaku njegovu reč i svaka njegova reč bi je iznova i iznova terala da se ponovo zaljubi u njega.

"Harry..." uplela je svoje prste sa njegovim "zar nisi otišao?"
Duboko je udahnuo pa izdahnu i zagledao se u daljinu koju je pružao przor sa druge strane njega.

"Koliko ja znam princ i princeza posle kraja priče ne odlaze jedno od drugog." Sklonio je kosu sa njenog lica kako bi imao bolji pogled na njeno lice. "Već kako bi rekli žive srećni i zadovoljni do kraja života." Promenio je glas kao u crtaćima kada bi to rekli u završnkj špici. Nasmejali su se oboje. "A to znači da je moje mesto baš ovde, pored tebe i u ovom krevetu pa makar bio to i ovaj bolnički."
Par minuta su ležali tako smireno, bez reči i pokreta koji bi narušili njihovo stanje sreće.

"Doneću ti nešto..."
Pridigao se malo i sišao sa kreveta.
Na izlasku mimoišao se sa doktorkom.

"Dobro jutro."
Nasmejala se.
Lupkajući klompama po pločicama unela je blagi nemir u sobu.

"Hoće li ti biti žao što nas napuštaš."
Nasmejala se dok je uzimala zadnju tabletu koja je bila na meniju.

"Baš će mi biti žao. Prosto jedva čekam opet da se vratim."
Obe su se nasmejale, a njihov glasni smeh je prekinuo zvuk brave.
U sobi su se pojavili ljudi koje nije ni sanjala da če više ikada videti, a kamoli biti u njenoj sobi. Cela njena ekipa na čelom sa trenerom je ulazila u sobu. I polako svako slobodnk mesto se punilo sa crvenim ružama, medvedićima, bombonjerama i balonima. Skočila je sa kreveta i našla se u gomili dvadesetak momaka. Telo joj je vibriralo od sreće. Oči su joj se punile suzama, a noge su joj se oduzimale.

"Nadam se da su radosnice?"
Trener ju je uhvatio za obraze i obrisao suze.
Nemoguća da bilo šta odgovori samo je klimnula glavom i još više počela da plače.
Nakon nekoliko minuta grljenja, plakanja i sreće seli su gde god su imali mesta.

"Nismo uspeli ranije da dodjemo."
Lazar je rekao dok je skidao duks.

"Nije ni bitno. Bitno je da ste sada ovde.
Ustala sam i zagrlila ga po ko zna koji put.

"Imali smo neke važne obaveze."
Pogledala ih je začudjeno.

"Razumem."
Dabid je ustao i dao nešto treneru, nakon čega je on prišao i jasno se videla plava koverta u njegovoj ruci.